Paklena vatra - Feniks

Feniks 10

"Šta da vam kažem, bila sam dobra!"

"Nešto ti ne verujem, da znaš", nekada je Sin delovala kao nenadjebljiva kučka, a nekada kao neurotično dete.

"Verovala ili ne, ovde sam, a vi nemate više problema u logistici, tako?", spustila je prst na čelo, kao opomenu da malo bolje razmisle o njenim rečima.
Sin je razvukla osmeh, pa pogledala u malog Filipa.
Da, rojile su se misli i mogućnosti, "Filipe, hoćeš da te odvedem na jedno mesto, mnogo je lepo."

"Samo ako me mama pusti", oči su mu bile velike od iznenađenja, tako slične Bojanovim. Izraze lica je imao istovetne, nadala se da mu je i karakter takav, da opravdava ime koje nosi.

"Puštam!"

Jedan pored drugog. Nakon mnogo godina, jedan pored drugog.
Samo su ćutali i upijali blizinu.
Udisali jedno drugo za sve godine koje su bile iza njih.
Ko je bio kriv, a ko prav, ko je doneo pravu odluku, a ko nije ni razmišljao o delovanju, vreme će pokazati. Sada je bilo bitno da su jedno uz drugo, onako kako je trebalo biti.

"Priznaj da si ti onaj koji je išao kod mog tate", rekla je iznebuha.

"Nisam ja. Ali sam pratio onog ko jeste. Šta misliš, kako sam došao do tebe? I stvarno misliš da se ograda sama odvalila? Onda kada je Filip pao? Nije. Uhvatio sam majmuna, hteo je da izazove požar, da kreneš sa detetim tim stepeništem i padneš. Uz ili bez pomoći, ali žele te na svom spisku ili mrtvu."

"Ne žele me mrtvu, žele kodove koje sam skinula. I novac. I fajlove krtica. I dokaze koje sam skupila i sklonila..."

"Podseti me, koliko si ono beše bila kod njih? Noć i jutro. Kad si to izvela..."

Duboko je uzdahnula... Nije bila glupa devojka, bila je hrabra i prisebna, sve dok joj ne bi pretili životom njoj bitnih ljudi. Tada je bivala izgubljena, "Nije vreme za takvu vrstu razgovora. Mnogo je bolnih uspomena i stvarno bih volela da Filipa odvedem u novu kuću i smestim u krevet."

Odmahnuo je glavom, zatim spustio ruku na njeno rame. Pogleda ispunjen bolom, ali i srećom jer su tu, na istom mestu u isto vreme bio je ogledalo njenog pogleda, "Znam da si zakupila kućicu. Nudim ti da dođete kod mene."

"U stan? Ti si lud!"

"Šta fali mom stanu? U stvari, ništa, samo što ga više nemam. Živim u kući, na izlazu iz grada. I ima vrtić kilometar dalje. Možete kod mene da stanujete."

"Moji roditelji su prodali stan kada sam pobegla i krenuli dalje. Ali nisam zaboravila grad. Nisam zaboravila ni da si želeo da imamo naša četiri zida. Filip i ja... Mnogo smo toga preturili preko leđa. Znao je da tata negde postoji, ali da mu baš danas objašnjavam bilo šta, nemam snage."

"Ništa ne obećavaš, ništa ne objašnjavaš, pod utiskom je. Odvela ga Sin u igraonicu kod Maje, njene ćerke. Samo mu reci da idemo u kuću koju si pronašla...", molećivo, skoro preklinjajući je govorio. Tiho, poput nekog ko može da izgubi mnogo, a znao je, izgubiće sve.

A šta je imala ona da izgubi? Filip je navikao na život u dvoje. Samo oni na celom svetu. Znao je da se mama zove Sanja, nije pitao zašto je iko u zadnja tri dana oslovio sa Suzo. Znao je da je to nadimak, pričala mu je o nadimcima. Njenim pseudonimima da se bi zbunio kada je oslove drugačije.
Znao je da tata kao pojam postoji. Čuo za baku i deku, razgovarao telefonom s njima, ali ih video nije.
Šta je imala da izgubi?
Filipa.
Previše bi bilo od jednom uvesti sve njih u njihov svet.
U onaj isti mehur koji je Bojan želeo za njih, probušio bi se, kada bi Filip shvatio da mama ne priča baš uvek istinu.

"Ne. Korak po korak. Tu sam, a pošto kažeš da su znali da sam živa i da je Filip umalo bio koleteralna šteta, onda bi bilo bolje da prvo raspravim taj deo. Sigurnost koja nam treba."

"I da vidimo kako ćemo dalje. Nas troje. Matoriji sam za pet godina, Sanja. Nisam više ni brz, ni spretan, već spadam pod istrošene starce. Ubio sam četrdesete odavno, i stvarno ne želim da se verbalno natežemo. Dakle, večere kod vas, posle vrtića, ručak kod mene. Svako u svom krevetu...", rekao je opušteno, ali poznavajući Sanju, znao je da taj trzaj usne bio je znak negodovanja.
Sve je dolazilo u obzir izgleda, osim dela svako u svom krevetu.

"Dakle, svako u svom krevetu, ženi koja je u tvom, sigurno bi smetalo da sam pristala da i doselili se kod tebe."

"Ženi u mom krevetu bi prijalo da se doselite kod mene. I dalje si otrovna kada to želiš. Dakle, sve je dogovoreno?"

"Osim bitnog. Ne govoriš Filipu ništa, pričam ja."

"Dogovoreno..."

Anđeo te gleda, ali đavo ti ne da. Sa rukom u ruci, prošli su je trnci duž kičme, duž karlice. Volela je taj dodir, najbitnije, ona je zaista volela Bojana. I njegov alter ego Dema. I onog ko je bio na poslu i onog ko je bio u kupatilu. Svaku varijantu tog čoveka. I voleće ga sigurno celog života.
I dok kao obični ljudi prave planove, neko drugi se poigrava Boga.
Neko ko svoju dugu kosu povlači kroz prste, pomeša im prioritete.
Ni malo iz zle namere, a put do pakla je popločan najboljim namerama, već i sama znajući koliko je vreme presudno u njihovim životima i koliko su vremena oni sami izgubili.

Dečak je dotrčao, pa stao između dvoje odraslih koji su udobno sedeli i teško uzdahnuo, "Mama? Teta Nena je rekla da je čika Boki moj tata?", toliko o tome da uspore i koriste svaki bebeći korak.

"Teta Nena će morati da nauči da gleda svoja posla."

"Teta Nena zna da ste vi njena posla. Sredite nered koji ste ostavili i hoću sutra da vas vidim sutra u kancelariji!", mahnula je nehsjno, ali je Filipu udelila poljubac u kosu, "Biće veći od oboje", i napustila razgovor.

Porodica.
Ono srećno mesto gde se oseća ljubav i poštovanje. Ono parče neba odakle sunce greje, onaj deo kada u zagrljaju se nalazi uteha.
Porodica, ono što su trebali biti, a nisu.

"Sin fali neka daska?"

"Ona te i dalje želi u našem timu. Misli da si dobra za mene, a ja više i nisam siguran, iskreno. Otrovna si, grublja i nepoverljivija. Želim ti najbolje, ali kada pogledaš realno, samo ćeš čekati kada se ukaže prva prilika da nastaviš po svom. Želim te u blizini, ali ti ne veruješ, kao što nisi verovala ni tada da sam mogao da te zaštitim. Sve vas", ustao je, ostavljajući adresu na kojoj ga može naći i uz lagani dodir na Filipovoj kosi, jednostavno otišao.

Šta ti znaš, ponavljala je u sebi trudeći se da suspregne suze.
U samo jednoj sekundi je mogla da se raspršti poput stakla i zaboravi da su u hotelu, da je Filip tu, da su ljudi u blizini, da legne na pod i samo plače. Ili pre toga vrišti.
Jer šta je on u opšte znao?
Znao je samo što je rečeno, nije vio tamo, pored nje. Nije video što je videla ona.
Nije doživeo taj nivo straha koji je doživela ona. 
Ne, nije znao on ništa.
Gledati smrt u oči dok ti cev pištolja stoji na glavi.
Stiskati trbuh, štititi ono nevino i neiskvareno od pokvarenog.
Nije znao, nije osetio paniku koja joj se širila venama...
Nije znao koliko je bilo potrebno stisnuti zube i imati apsolutno poverenje u njega, da neće promašiti.
Samo da bi zaštitila sve ostale...
I njega, od sebe samog...

🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸