Paklena vatra - Feniks

Feniks 19

Noćno osmatranje nije bilo onako kako je zamišljao.
Još uvek mu je igrala njena silueta kako se kupa pred očima, a sada je ležao na hladnoj zemlji, odmah pored nje.
Pratili su divlju svinju, najopasniju životinju, čak opasniju od vuka.
Sada, videli su svinju i trebalo je da je ulove, ali šta god pričao o koncentraciji, strpljenju i samokontroli, padalo je u vodu.
Pomerila se za milimetar. Verovatno joj je nezgodno da leži potrbuške na vlažnoj podlozi... Možda joj je hladno?

"Smiri disanje...", bio je tih.

Udahnula je jednom, pa izdahnula. Udahnula je ponovo...

"Naciljaj..."

Opalila je metak i svinjče je krenulo da trči... Zatim je zastalo i palo...

"Jelo za celu nedelju."

"Nemam nameru da ostanem još celu nedelju. Bojane, nedostaje mi dete."

"Znam", podigao je svinče i krenuo ka kolibi. Svinjče je bilo mlado, ali teško, "Ali nije gotovo. Još imaš da učiš."

"Da spremim svinju, izgleda", kinula je glasno. Pa još jednom.

Kroz sat vremena bilo joj je jako hladno. Bojan je ponovo nestao negde, a ona je navukla na sebe sve iz vreće i uvukla se u krevet. Prokleta hladna koliba. Prokleti stari smederevac!

Falio joj je Filip. Njegove upadalice. Britak um.
Nedostajao joj je Bojan. Njegove ruke, njegove usne. Sve...
Trebao joj je zagrljaj. Da je uzme u naručje i grli. Da je greje u hladnoj noći, da je ljubi i neguje.
Ili makar zagreje...

"Sanja..."

Da, tako je lep glas imao...

"Sanja..."

Kad joj ime izgovori...

"Sanja, probudi se! Sanja! Goriš!"

Spustio je ruku preko njenog čela. Bila je orošana znojem, vrele kože. Na sebi osim ćebeta imala je sigurno svu garderobu koju je ponela. I pala je u groznicu.
Proverio je vatru u šporetu. Gorela je dovoljno da skuva supu.
Iz svoje vreće je izvukao tablu lekova, onu za ne daj Bože. Prehladila se ležeći na zemlji, sedeći na zemlji, kupajući se u koritu.

"Sanja...", glas mu je bio slomljen, kao onda kada je pala pored njegovih nogu, pokošena metkom iz njegovog pištolja.

U saznanju da je nemoćan pred groznicom i temperatirom koja je lomila, mogao je samo da da sve od sebe i pokuša da je iz bunila povrati. Prvo je skuvao supu, kakvu takvu, ali supu. Zatim pristavio vodu da se greje, u slučaju da treba neki čaj ili nešto slipno da spremi.

"Sanja, molim te, sarađuj...", iako je znao da nema svrhe, nadao se da ga čuje, da razume šta se od nje traži.

Mokra koža, mokra posteljina. Mokro ćebe. Znojava, mogla je još više da strada.
Sklonio je ćebe sa nje i izvukao drugo, suvo. Zatim je izvukao svoj veš, majice i trenerke, pa polako skidao jedan po jedan sloj odeće. Prvo džemper. Pa onda duks... Pa bluzu sa digim rukavima, pa majicu. Na kraju, kada je ostala samo u grudnjaku, na telo joj je navujao suvu majicu. Tresla se u njegovim rukama, cvokatali su joj zubi.

"Izvini...", zabukao je ruku pod majicu i dotakao kožu koju je voleo da miluje. Otkačio je kopču grudnjaka i skinuo još jednu mokru stvar s njenog tela.

"Sada teže stvari", svukao je trenerice niz njene noge, a odmah zatim i veš. Navukao joj je njegove bokserice i trenerke, zatim je ponovo vratio pod ćebe.
Prsti su mu goreli.
Želeo je da je svesna, prisebna i dobro. Da može da je dotakne i miluje onako kako želi, onako kako oboje vole.

"Hajde da progutaš lek", odignuo je skoro nesvesnu sa jastuka i u usta joj gurnuo tabletu, zatim pojio vodom, "Molim te, pomozi mi", zapomagao je bespomoćno.