Paklena vatra - Feniks

Feniks 14

Nekoliko godina ranije...

Dete... Dete...

"Probudi se, pizda ti materina!", vikao je ženski glas, osetila je drmusanje ruku.
Bolele su je grudi, bolelo lice, glava... Celo telo...

"Moja beba?"

"Kakva beba?", ženski glas je bio grub.

"Moja, trudna sam..."

"Srećo, nadam se da je dobro, mi smo u ambulantnim kolima. Idemo ka bolnici. Barem si se razbudila. Izvini zbog psovki."

"Samo da je beba dobro...", nastavila je da žmuri kao i do tada, bol je jenjavala kada je oči držala zatvorene.

"Prijem trudnica, upucana u grudi, pancir, slomljen nos, fizički napad", slušala je ženski glas koji je psovao, lik razaznala nije. Sve se mutilo.

"Muž je u pratnji."

Muž? Nije imala muža. Kakav muž, misli su se rojile...

Polako je otvorila oči i pred sobom videla poznatu siluetu. Petar, stajao je smušen i zamišljen.

"Metak u grudi ne bi preživela bez pancira. Ko ti ga dao?"

"Dobro sam, hvala na pitanju!"

"Sanja? Pancir?"

"Starac po imenu Rade, neki rođak. Jel on.... Živ?"

"Ne znam, pratio sam sanitet. Dakle, nisi njihov čovek?"

"Nisam, Petre. Bole me grudi."

"Udar zrna sa te blizine može i da ti polomi grudnu kost. Javiću da si živa..."

"Ne! Nemoj! Molim te", suze su krenule, mooila je celim svojim telom da... Da je zaštiti, "Ako sam živa, svi ste u opasnosti. Nađi moj laptop, tu su sva dokumenta koja sam sakrila. Molim te. I nemoj... Jednostavno nemoj... Nemoj da me izdaš..."

"Žao mi je, ali ti si živa i tu si. Ne mogu da lažiram tvoju smrt. Ne želim. Bojan je moj prijatelj...", gledao je kako grca u suzama, a zatim se sa tepkom mukom okreće na stranu u bolesničkom krevetu.
Aparati su zapištali.
Sestre su se sjatile, za njima i dva doktora...

"Gubimo je!"

Čuo je i ostao u neverici.
Pancir je zaštitio od metka...
Zašto je gube?

"Šta se dešava?"

"Udar je, kako da vam kažem... Poremetio srčani ritam, a deo grudne kosti se odlomio i tako..."

"Životno je ugrožena?"

"Na žalost, jeste..."

Znao je da će se kajati dok je živ, ali videvši je tako krhku i skoro slomljenu, nije mogao da... Morao je da... Da joj pomogne.
U toku noći promenili su podatke o prijemu.
Sanja se vodila kao mrtva na prijemu, njeno telo je prevezeno u mrtvačnicu, a odatle po želji roditelja u krematorijum.
Sahranjena je dan kasnije.

"Ne znam koliko dugo ću moći da te sakrijem."

"Samo uzmi moj laptop i sve će vam biti jasno."

"Sanja? Tvoji roditelji nisu mogli da ga nađu. Nije bio u tvojoj sobi...", spustio je ruku na njenu kosu i pogladio je, "Pazi na sebe, ja ću da te pokrijem koliko mogu."

"Hvala ti, dužna sam ti."

"Još uvek se nije probudio. Kada se probudi..."

"Ne mogu, Petre. Vaš život nije moj. Dete pod rebrom i glava u torbi. Ne mogu, moram da mislim na bebu. Nju ili njega."

"Znao je i Bojan da naš život nije za tebe, ali jednu stvar te molim. Nemoj da zaboraviš koliko te voli. Ti si jedina žena zbog koje je pao na kolena i dobio metak."

"I jedina koju je ubio..."

Danas...

Obično bi je na promenu vremena žignulo po sredini grudi. Obično bi je potsetilo da je jednom bila nežni cvetak. Obično bi je opomenulo da je zauzeto. Malim delom za porodicu, ostalo je bilo Filipovo i Bojanovo.
Filip je spavao u svom novom krevetu, nove sobe, nove kuće.
Na samo trideset minuta ga ostavila samog, toliko joj je trebalo da ode i vrati se.
Poželela je da nije, da nije otišla. Da ga nije dotakla. Da nije... Zadrhtala.
Još uvek je volela tog čoveka. Svim svojim srcem, dušom... Volela ga telom. I trebao joj je u životu, onako kako je jednom obećao. Samo oni u svom mehuru.
Zauvek.
Filip je bio njegova slika i prilika. Od trenutka kada ga je primila na grudi pa do dana današnjeg svakim pogledom na njegove oči znala je da je njena ljubav prema Bojanu i te kako živa.
I gorela je istim plamenom.

Narednog dana Sin će ih suočiti. U njegovim rukama je spisak koji je jedva pronašla.
Neko sa spiska je pronašao njen laptop, ali nije mogao da ga pokrene. Da dođe do sačuvanih datoteka.
Trebalo joj je dosta vremena da mu pristupi, dosta umeća da probije sopstvene zaštitne zidove i dođe do svih datoteka.
Zato su je i pronašli.
Odala se...

Ona jednostavno nije znala ko je ko sa spiska, pisalo je samo gde rade. Niti je znala kako da dođe do njih. Na žalost, datoteke koje je poslala tužilaštvu nisu stigle u prave ruke. Neko drugi je dobio sadržaj. I tu je sve palo u vodu. Zato je morala da pristupi sadržaju i ponovo ga vrati u svoje vlasništvo.

"Zašto me nisi upozorio da mi je na tragu?"

"Jesi li svesna da sam izgubio Jovanu zbog tebe? Lagao sam ženu koju volim, mislila je da imam drugu. Sada me slušaj dobro, muškarac kasa voli ženu sve će učiniti za nju. Ponovo ti je dupe bilo u porcepu, bili su ti na tragu. I tebi i Filipu. Jedina osoba koja može da te zaštiti je otac deteta i čovek koji voli. Treba još nešto da ti objasnim?"

"Ne, Petre, sve je jasno. Da mogu da..."

"Ne možeš. Bila si sebična, a ja sam bio empata. Ko je više izgubio, šta misliš? Ubiće me Sin ako sazna da sam ti pomogao. Ako me ne ubije ona, Bojan hoće. Onda ćeš videti šta znači Dem..."

"Proklet", nasmejala se u telefon.

"Demon. Sva tama koja se komeša u njemu i koju drži pod kontrolom, bila je bez kontrole kada si umrla. Rešavao je zadatke bez svedoka, često sa prekomernom upotrebom sile, a pri tom, on nije bio tehničar, već logističar. Logika i logistika mu nisu bili ni na kraju pameti. On je umeo da balansira u sivoj zoni sa vezama na obe strane, u periodu žalosti bio je razuzdan, a posle toga, ravnodušan prema svima. Šta misliš, kako se to odrazilo na jedinicu?"

"Nabijaš mi osećaj krivice."

"Govorim ti ono što jeste. Bojan je izgubio kompas, ni Sin nije mogla da ga obuzda."

"Sada te mrzim!"

"Ne mrziš me, samo shvataš da si pogrešila. Sutra da te vidim na brifingu, biće ti ponuđeno mesto u jedinici. Prihvati. Bićeš obučena da se zaštitiš, imaćeš status i zaštitu. Vreme je da preuzmeš odgovornost za svoja dela."

"To je Bojan hteo da izbegne. Moje mesto u jedinici."

"Ne, sada ne smeš da odbiješ. Lažiranje smrti? Odgovornost, Sanja..."

"Koja odgovornost?", režala je kroz zube. Filip je spavao.

"Svaka akcija ima reakciju. Tvoja smrt je bila okidač. Dođi sutra, nemoj da se šališ...", prekinuo je vezu, ostavio je zbunjenu.

Jednom je pričao o sirotištu. Prijateljima i njihovim pogibijama.
O poštovanju.
Odanosti.
Poštenju.

Sve je pregazila.
Nije bila odana, nije poštovala.
Bila je sebična.
Više ne mora biti...

🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸