Paklena vatra - Feniks

Feniks 8

Nekoliko godina ranije....

Dan za danom Bojan je u sivo-srebrnom Audiju sa zatamnjenim staklima čekao pred mašinskim fakultetom. Dan za danom, prva nedelja kako je dolazio po nju, vodio je na duge vožnje, razgovarao.
Druge nedelje, počeli su da se sastaju u kafiću nadomak fakulteta.
Ona je pila kapućino, a on jaku crnu kafu.
Druge nedelje kako je upoznavao onu koju je celog života čekao, već je znao da sa njom ništa nije glatko. Uvek je sa rezervom sedala ispred njega, sa nekom strepnjom ulazila u razgovor, da bi se posle nekog vremena opustila.
Kao da su svaki dan igrali igru toplo hladno, kada bi trebalo vremena da se vrate na željeni tok.
Treće nedelje kako je čekao ispred fakulteta, sve je već leglo na svoje mesto.
Ona bi veselo strčala niz stepenice, zatim bi se zaletela u njega, obesila mu se oko vrata i sočno ga poljubila.
Dao im je vremena i više nego što ga je imao, da se sviknu jedno na drugo, da pronađu svoju sredinu.

I znala je da joj daje vreme. Prve dve nedelje se okretala oko sebe, tražila tu skrivenu kameru i tog voditelja koji će joj reći da je sve šala. Da je Bojan Anđelković, za kog joj niko ne bi verovao da je čeka pred fakultetom, samo iluzija.
Onda je krenula da ga ljubi.
Da potvrdi da je tu i da je zaista u njegovom naručju.

"Gde idemo danas?", šaputala je na njegovom ramenu.

"Nemam nikakva posla, nemam obaveza. Hoćeš da se odvezemo na vidikovac, usput da uzmem nešto za ručak?"

"Imam bolju ideju", uzela mu je ključeve iz ruku i zaobišla Audi. Preo je pod njenim stopalima, tih par kilometara do njenog stana.

"Ovde živim, ali verujem da to znaš. Ipak si pandur i rekli su ti sve."

"Znam da živiš ovde", nasmejao se od srca, "Moj posao je da znam mnogo toga."

"Onda, šta čekaš?", povukla ga za ruku i za treb oka našli su se pred vratima njenog stana, "Ne stidi se...", otkljičala je vrata i uvela ga u stan.

Ako je pozivnica za rođendan bila šarena, za neki bitan događaj zlatna, pozivnica koju je Sanja uručila Bojanu imala je neonski natpis i vrištala je 'Sama sam kod kuće'.
Zagrlila ga je jače nego li ispred fakulteta, poljubila sočnije, sada je znala kako voli da se ljubi i bude poljubljen.
Ruku je zavukla ispod njegove tamne košulje i bliže ga privukla sebi.

Nije mogao da odoli. Ni njenoj blizini, ali ni hrabrosti. Nije mogao da odoli njenom mirisu, poput nekog voća, ni tim sočnim usnama.
Pratio je u stopu i podizao ulog sve za po malo. Davao je nove zahteve, pomerao svoje granice izdržljivosti kao i njene granice radoznalosti.
Poljubio je silovito, kao poslednji znak da se jedva kontroliše, da bi se tek trenutak kasnije našli u njenoj spavaćoj sobi.
Prekinuo je poljubac, ali samo na tren. Sanjin plamteći pogled je bio dovoljan da mu rečito objasni da sada više ne postoji nazad. Ona je diktirala tempo, ona je odredila početak, ona zahteva da se ova igra dovede do kraja.
Svukla je majicu, smakla farmerice. Stajala je pred njim i čekala da se snage izjednače.
Pratio je svaki njen pokret, sa strahopoštovanjem ka njenoj naivnosti, sa divljenjem ka njenoj hrabrosti.
Dok joj je milovao obnaženo telo, nije mogao da sakrije zadovoljstvo zbog svakog ukradenog drhtaja, ili odbeglog uzdaha.
Imao je boginju pred sobom i mogao je da je obožava. Imao je boginju pred sobom, kojoj je mogao da se klanja.

"Bojane...", htela je nešto reći, ali poljupcem dugim i zahtevnim brzo joj je skrenuo misli...

"Kada se tvoji vraćaju?", češkao joj je rame.

"Sutra uveče. Večeras idemo na žurku iza garaže?", nije pitala, ali je kao pitanje zvučalo.

"Da, ne bih propustio. Doćiće Petar i Jovana, čisto da ako meni padne koncentracija oni budu pripravni.