Nekoliko godina ranije...
"Dete? Dete, čuješ li me?"
"Čujem..."
"Uzmi ovo, dete, biće gadno."
Pogledala je pancir koji joj je starac tutnuo u ruke, znala je šta je, ali ne i zašto joj daje.
"Dete, meni ne treba. Treba tebi. Od metka u čelo ništa te ne spašava, ali opet, možda ne ciljaju u čelo."
"Zašto ovo radite?", plakala je.
"Zato što sam ja mator i ne mogu da ti pomognem zbog mog bratanca koliko bi mogao neko drugi. Zato, uzmi, dete i obuci ga. Sakrij ga pod jaknom."
"Hvala čiko..."
"Rade. Zovem se Rade, drago dete..."
Ostavili su je samu. Kroz prozor prizor svitanja, to lagano pomaljanje sunca i povlačenje meseca, davali su joj nadu da možda, ali možda, Bojan, Sin ili ko već uspe da dođe na vreme i iz ovog pakla je izvuče.
Da joj da priliku da živi i da njeno dete preživi. Nadala se.
Nadala se i da je uspela nešto dobro da ostavi za sobom. Brojeve računa Predraga Marinkovića je prebacila na svoj računar i računar forenzike, a novce sa tih računa preusmerila na stotine drugih računa. Nekoliko klinika, nekoliko udruženja i nekoliko desetina neaktivnih. Sva dokumenta koja je pronašla na laptopu, a bila su vezana za njegovo poslovanje, preusmerila je na pravu adresu. Identitet osobe koja je bila njegov čovek iznutra u Bojanovim redovima, poslala je tužilaštvu.
Nadala se da su to dobili pravi ljudi.
O, kako se samo nadala da iz ove kuće na nogama izađe. Da zagrli svoj stomačić, a Bojanu odvali šamrčinu. Divoojno dugo je držao u mraku, o sebi joj informacije davao na kašičicu.
Kako je sada trebala mamin zagrljaj. Da joj mama kaže kako še sve biti u redu. Da će i ona sama biti dobra mama, da će njena beba imati savršenu baku. I htela je da vidi jednom makar prekor u tatinim očima. U čoveku koji je apsolutno podržavao. Da joj tata kaže kako je pogrešila, kako je brzala i loše odabrala.
Ali ne bi joj to tata rekao. Ne kada bi upoznao Bojana. Odanog, iskrenog, poštenog čoveka koji je samo želeo da je sačuva, od sebe.
Kako je sada trebala jednu kafu. I dugačak razgovor sa Jovanom. Da joj kaže kako to njihovi umovi funkcionišu, kako gase osećanja kada su njihovi bliski u opasnosti.
Suze su joj lile niz obraze, Miksa i Neša su bili povređeni.
U opasnosti.
A ona... Ona je prestravljeno razmišljala prvo o sebi, a zatim o svom detetu. Bila je spremna u najdubljem delu svoje duše da sve njih, i oca i mater, prijatelje, Bojana, a zarad svoje bezbednosti, proda.
Žuljao je pancir. Jedan starac je mislio na njenu bezbednost. Jedan starac bio je zabrinut za njenu dobrobit.
A ona, ona je samo plakala.
Sunce je granulo kroz prljav prozor.
Sa suncem, čuli su se i spoljni glasovi.
Bila je svesna da je neko čuva pred vratima, da ima ljudi oko kuće, ali do sada nikog čula nije.
Koraci su postali užurbani.
Tek po koje nerazumljive reči dopirale su do nje.
Izgleda da je njihov čovek u forenzici bio brži od Bojanovog tima.
Sigurno su saznali šta je uradila.
Ubiće je.
Ubiće i nju i njeno nerođeno dete.
Samo tako, jer je želela da isproba svoje mogućnosti i svoja krila širom raširi. Da pokaže koliko visoko i daleko može leteti.
A mogla je mnogo.
I umela je dosta.
Znala dovoljno.
I samo tako, njen život biće ugašen, jer neko drugi tako želi...
"Pa, dobro jutro, lutko", kaz na đavoljem licu bio je skoro pa krvav. Pitala se, kome li je glavu grizao.
"Dobro jutro", snage više nije bilo, prkos je odavno nestao.
"Dolaze po tebe, droljice. Pratili su obog klena i sada znaju gde si. Hajde, hajde, ne budi tužna, sve će biti uskoro gotovo", povukao je za ruku da ustane sa stolice, ali su joj noge još uvek bile vezane za nogare. Slabo, ali vezane dovoljno da padne na pod.
Uhvatio je za kosu i podigo joj lice ka sebi. Želeo je da gleda u njenim očima trenutak kada spozna da je sve gotovo. Za sve njih.
"Ne mogu da se...", šamar i krv koja se slila iz nosa prekinuli su je u rečenici. Sada je tek sve bolelo.
I glava i lice i ruke i noge... I celo telo, cela duša...
Otkačio je vezice i povukao je s poda. Za kosu. Sa punom šakom njene kose.
Povlačio je kroz hodnike do dvorišta gde su na vlažnoj zemlji već ležali Neša i Miksa.
Prigušeni krik bola i tuge izazvao je smeh, "Živi su, još uvek, ali ne zadugo", zatim je gurnuo na zemlju, pored njih.
Miksino, ali i Nešino lice nije bilo prepoznatljivo od podliva i posekotina. Kao da se iživljavao nad njima.
Neprirodno postavljene Miksine ruke i Nešine noge bile su sigurni znak da ih je neko dodatno lomio.
"A, evo i konjice!", nazirao se sivo-srebrni Audi sa zatamnjenim staklim u punoj brzini.
Prepoznala je taj automobil, poznavala je taj automobil, ona ga je stvorila.
Srce joj je preskočilo jedan udar, a zatim ubrzalo ritam.
Spašena sam. Biću spašena! Hvala ti Bože, hvala ti, ponavljala je kao mantru, ali su sve njene nade bile potopljene.
Uhavtio je za kosu, zatim privukao bliže sebi. Dok je jednom rukom držao oko struka, drugom je držao uperen revolver u njena rebra.
Sa rukama u džepovima, Bojan je lagano prilazio telesima na zemlji. Obojca su krkljali, bili živi.
Nekolicina kršnih muškaraca stvorila se niotkuda i formirala zaštitu đavolu koji je držao uz sebe.
"Slaba konjica, draga moja", šapnuo joj je na uho, zatim polizao kožu vrata, "A kada završim sa tvojom konjicom, završiću i sa tobom!"
"Predraže, imamo dva načina da ovo završimo. Miran i moj način. Pusti devojku, pa da bude sve u redu", još uvek je držao ruke u džepovima, šutirao je zemlju pred sobom.
"Ti nisi u poziciji da pretiš, razumeš? Ovde ja kažem kako će biti. Skupi sebe i ova dva kretena, spakuj se u auto i nestani", pištoj koji je držao u ruci, više je pribio uz nju, imala je utisak da će probiti i pancir kako je pritisao.
"Ovde sam u poziciji da diktiram", trojica su pala na zemlju, ostala su još dvojica, Sanji najbliža, "Pusti devojku!"
"Držim joj pištolj na rebrima, šta me sprečava da ispalim metak?", nasmejao se Bojanu u lice.
Sve se brzo odvilo.
Bojan je izvukao pištolj, uperio ga u Marinkovića i povukao oroz.
Đavo je pomerio devojčino telo i sakrio se iza nje.
Metak je pogodio Sanju tačno u srce...
A onda su se čule sirene...
Kroz trepavice je videla kako Bojan pada na zemlju, a košulja mu se boji krvlju. Kako sa raznih strana dotrčava mnogo ljudi. Kako lete rafali i tela padaju oko nje...
Onda je osetila kako je smeštaju na nosila i više nije osećala ništa...
"Spasi mi dete", bilo je poslednje što je rekla...
🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸
