Paklena vatra - Feniks

Feniks 11

Nekoliko godina ranije...

Memljiv miris i rakija u vazduhu su značili samo da je u podrumu ili nekoj prostoriji koja je bila ranije predodređena za skladištenje. Sto i stolica, stari, ali suvi i nekoliko prozora.
Ipak, nije bila u podrumu, jer prozori su bili veliki, ne baš čisti, ali video se suton.
Bolela je glava.
Sedela je za stolom, nije bila vezana.
Nasuprot prozora bila su vrata, verovatno zaključana.
Zagrlila je samu sebe. Ako je pomislila da je neizvesnost bila problem kada je nesigurna u sebe prihvatila Bojanovu pinudu da je upozna, zatim kada je mislila da je sve nečija podvala, sada je znala šta znači prava neizvesnost.
Kada nije znala gde je, kod koga je i kada je samo mogla da nagađa zbog čega je tu, gde jeste.
Bojanov ili njen posao.
Da dođu do Bojana ili da zaplaše njenu ekipu, treće nije moglo biti razlog.
Protrljala je nadlaktice. Iako je imala na sebi tananu jaknu, u prostoriji je bilo hladno.
I bolela je glava, tupo i dosadno.
Ključ u bravi.
Bila je u pravu, zaključana vrata.
Zvuk škripavih šarki i koraka. Gumenih čizmi. Njen tata je imao gumene čizme, znala je zvuk, ali nije imala hrabrosti da pogleda ka vratima.

Miris memla zamenio je miris crnog luka.
I muški afteršejv, rekla bi Brion.
Stariji muškarac.

"Jedi dete...", bila je u pravu, starac je prišao stolu i spustio je tanjir sa sarmom ispred nje.

"Gde sam ja?", bila je uplašena, ali morala je da zna.

"Ovo je farma goveda, dete. Ne znam zašto te onaj moj ludak doveo ovde, ali je rekao da te ne puštam. On je lud, dete. Otkud ti sa njim?"

"Izvinite, čiko, ali ne znam o čemu pričate."

"Moj bratanac, doveo te. Doćiće posle, a ti se pravi da spavaš. On je lud, dete, kad ti kažem. Otac se rođeni njega plaši. Zove se Predrag."

"Nije li Marinković, čiko", gledala je sarmu, voda joj je krenula na usta a stomak se buni. Bila je gladna.

"Jeste dete. Hajde jedi, pa kaobajagi spavaj. Ja ću da ga lažem da sam te hranio."

"Čiko... On je mafijaš. I hteo je da povredi moje prijatelje!", uzela je zalogaj hrane, imala je božanstven ukus.

"Jedi, jedi... Neću da te vezujem, ali nemoj da me odaš."

Beše joj žao starca. Doneo joj hranu, nije je vezao, lepo je pričao sa njom. Klimnula je glavom i nastavila da jede.

"Odlična sarma, čiko. Vežite me za stolicu, bolje je. Ako je lud kako kažete, bolje me vežite..."

Iako nevoljno, starac je to uradio. Lagano, labavim čvorom, "Dremaj sad, dete. On uskoro stiže."

Bila je u pravu.
Sada je znala i ko i gde je drži skrivenu, a razlog zašto je potvrdila. Marinković je hteo da ih skloni kao konkurenciju. Samo što ona nije bila konkurencija...

Čula je korake. Ovog puta nisu škripave čizme. Spustila je glavu i zatvorila oči. Prijalo joj je da sklopi oči na kratko.

"Majstor Miletove garaže maskota. Lutka. Svačija igračka... Student mašinstva koji je sve prevario", čula je glas, nije videla lik. Iako mu je glas bio melodičan, odavao je neku zloslutnu notu. Imala je osećaj da je to taj čovek koji ih mesecima progoni, "I ne samo genije za štelovanje automobila, ona je i pandurska drolja! Ali glup je tvoj pandur. Glup...", spustio je ruku na njenu glavu, zatim zavukao prste u njenu kosu. Povukao je šaku kose iz korena i ispravio joj glavu.
Jauknula je.
Bolelo je kao đavo.