Paklena vatra - Feniks

Feniks 3

Nekoliko godina ranije....

Marinković, Marinković...
Vrteo je to ime jer se nije vezivalo samo za Predraga Marinkovića, vlasnika auto salona, već i za, po njegovim ljudima u različitim krugovima, za šverc oružja, narkotika, nekada i prostituciju.
Kako mu je Sin samo nedostajala...
Ona bi se obukla kao profi kurva, zatrepkala okicama i dobila sve na tacni. Ili, kao u poslednjem slučaju, bila bi glupa dama u nevolji, poslušna ženica.
Opet, devojčica u roze majčici koja se pravila nevešta, ostala mu je u mislima. Sanja, elektroničar na mašinstvu kojoj je samo nebo granica.
Sa momkom ili ne, jer majstor Mileta sin teško da joj je momak bio, napravila je fenomenalan potez. Marinkovićev čovek je gledao pravo u njih dvoje...
Umalo je nije uhvatio.

"Kad dolazi Sin?"

"Voleo bih, juče. Još nisam išao kod nje. Zašto?"

"Znaš ono što nas Ilija driblao. Klinci? Propala im prodaja nabudženog Audija. Večeras je žurka iza Miletove garaže, probaće ponovo da ga prodaju. Biće tu i loših likova."

"Poput ljudi Peđe Marinkovića?", namrštio se, pomislio je na brinetu u kupleraju bolesnika.

"Poput njih. Klinci su super i nemam ništa ni protiv, ni o njima, ne zaslužuju da ih..."

"Klinci pokušavaju da nađu svoje mesto pod nebom, a Marinković u njima vidi konkurenciju. Mnogo je šljama izašlo na svet kad je Sin sklonila gradonačelnika", vrteo je olovku u prstima. Ako bi... Ne, ne bi! Nije bilo šanse da iskoristi klince zarad hvatanja Marinkovića. Davno je prošlo vreme kada je vrbovao mlade i trenirao ih. Nije bilo šanse da to ponovo uradi...

"Petre? Hoćemo li na žurku večeras?"

"Vrbovaćeš klince? Mislio sam da ih ucenim, menjali su neke brojeve po sistemu."

"Ne. Hoću da ih upoznam i vidim koliko su organizovani. Ne želim da ih vrbujem, da ih ucenjuješ, niti da ih obučavamo. Hoću da ih upoznam."

"Nedostaje ti Sin. Ona je donosila najbolje procene "

"Vratiće se, ali ne kao pre. Do tada, mi moramo da sve regulišemo..."

*****

Desila se greška.
Nešto je krenulo naopako i pouzdani kupac se nije pojavio. Odustao je.
Njeno još jedno čedo tražilo je svog vlasnika.
Žurke su im bile svojstvene. Imali su običaj dva do tri puta mesečno da organizuju žurku na kojoj se dobrovoljni prilog odvajao od pića. Polovina čaše vina, jedno celo pivo ili četvrt čaše viskija. Toliko. Novac se stavljao u kutiju, kutija se kasnije nosila dalje.
I ova će žurka biti istog karaktera, samo što se nadala da će i kupca za Audi da nađe.
Na kraju krajeva, voziće ga ona.

"Sanja, ćeri...", videla je oca na dovratku njene spavaće sobe, "Mile mi reče da pravite žurku."

"Aha, tata. Pozvan si ako želiš da dođeš. Mama može da odmara...", svakako će se naći negde u blizini, jer nikada nije dozvolio sebi da mu kćer bude nezaštićena.
Znala je da zna gde provodi vreme.
Šta radi.
Da vozi...
Znala je da zna za žurke, za dobrotvorni prilog.
Za preprodaju vozila.
Znala je i da je pušta da radi šta hoće, sve dok ne naudi sebi ili drugima.

"Doćiću kada napravite veče za nas matore", odmahnuo je rukom i prišao joj bliže.
Utonula je u očev zagrljaj, a onda je čula i majku kako ih doziva. Ručak je bio spremljen.

"Neću da te pitam šta želiš za rođendan", majka je spustila ruku preko njene, "Automobil si sama nabavila, tata ti je kupio sav alat koji si poželela... Ali moram. Želiš li išta?"