Paklena vatra - Feniks

Feniks 18

"Nit je gora izdala hajduka
Nit je hajka uhvatila vuka..."
Narodna izreka

Probudila se sama, ukočenog vrata i promrzlih ušiju. Vatra se odavno ugasila u starom Smederevcu. Na stolu nije bilo plehanog tanjira niti hleba, u sobi nije bilo nikog, do nje.
Sunce još nije izašlo, a u šumi kasno i sviće. Vlaga je osetna u staroj kolibi, vlaga i hladnoća.
Ustala je i trljala uši. Bolele su je. Zagrlila je samu sebe i poželela da je omala makar još jedan džemper. Ili pulover.

"Dobro je, budna si."

"Jesam li? Ovo deluje kao ružan san."

"Šta to, Feniks? Šta je ružan san? Odmor u kolibi daleko od sveta? Zamisli da si na odmoru", otvorio je metarski sanduk sa ručkom poput kofera i izvukao pušku, "Ovo je lovački karabin, idemo da ulovimo doručak i ručak."

"Odmor?", navlačila je jaknu na leđa, bolje vezivala patike, "Zaista?"

"U hotelu sa hiljadu zvezda", pokazao je ka pukotini u krovu. Nije je videla pređašnje veče.
Dodao joj je pušku i pogledao prema Sanjinim patikama. Bele i markirane. Neće izdržati šumu.
Na nogama je nosio čizme iako je leto, u šumi je u glavnom sve vlažno.

"Upamti, moraš da budeš skoncentrisana i dobro da osmatraš šumu. Da pamtiš. Taj karabin koji imaš u rukama ima jednu patronu. I kada planiraš da ispališ patron, budi sigurna da će pogoditi metu, nemaš drugu šansu."

Dugo su koračali kroz šumu. Ako je put do kolibe trajao prekratko, onda je hodanje kroz šumu trajalo predugo.
Zanesena mislim, udarala je kamenje, zapinjala o granje. Misli si joj letele, um nije bio miran.

"Stani", rekao je tiho i rukom je zaustavio, "Pogledaj...", lane i košuta su pasli između drveća.
Pokazao joj je da legne na zemlji, što je i poslušala.
Osetila je kako joj se telo napinje nad hladnom travom.

"Spremi pušku...", sklopila je pušku,  patron je smesrila u cev, "Udahni duboko i nacentriši", skoro da je ležao nad njenim telom, dahom joj je milovao uho dok je šaputao...

Lane je paslo... Bezbrižno i sigurno u majčinom okrilju.
Košuta je načuljila uši i osvrtala se oko sebe...

"Njuši nas u vazduhu, ali vetar ne duva s naše strane, samo dašak našeg mirisa. Zato čuje svaki šum", glas mu je tek strujanje vazduha oko njene glave...
Spustio je ruke na njene bokove, oslanjao se na kolena, "Diši duboko, polako... Sada udahni... Pucaj!"

Zvuk pucnja prelomio je vazduh. Košuta i lane su pobegli...

"Nisi naciljala", smeh se osećao u njegovim rečima.

"Nisam ni htela njih da ciljam", ustala je sa zemlje, obrisala nogavice od lišća i trulih grana, pa obrisala nos, "Već njega", pokazala je prstom na vuka...

Iskreno, nije ni bila sposobna da puca u košutu ili lane. Ubiti majku ili dete. Ne, zato nije imala sumnje u sebe kada je pucala u pretnju. Predatora koji se pokvareno prikradao i želeo da im naudi.

"Dobar pogodak. Ali nije za ručak", već je svanulo. Dok su bili u gustoj šumi nisu mogli da razaznaju koje je tačno doba jutra, ali kako su krenuli ka potoku i čistini, zora je krenula da rudi.

Opalila je iz puške.
Jato ptica je poletelo iznad njihovih glava. Opalila je još jednom...

"Moj ručak je tu", pokazala je na mrtvu pticu, "Ti se snađi sam."

"Sanja, nije poenta u ručku. Poenta je u smirenosti. Strpljenju. Planiranju. Igranju šaha. Ručak umamo za dva meseca u skladištu ispod kolibe, za celu godinu mesa bi imali od košute. Moraš da počneš da planiraš, a ne da srljaš. Dovela si Filipa kući, ali si zaboravila da ovde imaš neprijatelje."