Paklena vatra - Feniks

Feniks 22

Grlila je Filipa, mislila je da može da ga utka natrag u sebe, da ga zaštiti svojim telom, da ga nikuda, nikada više ne pusti. Nedostajao joj je, plašila se za njega iako nije imala realan razlog.

"Gušiš me, mama!", smejao se, nije bio ljubitelj dugačikih zagrljaja.

"Vidim da ja tebi nisam nedostajala!"

"Jesi", stidljivo je odgovorio i uzvratio zagrljaj. Poljubio je u stomak, to je radio da niko ne vidi kada ljubi mamu, "Jesi mi nedostajala, mama, ali je teta Nena rekla da si dobro i da ne brinem..."

Samo sat vremena nakon što je izvela svoju magiju, pozivaoc je pronađen. Muškarac koji ih je pratio, govorio je istinu. Došlo je do smene u klanu Marinkovića, imao je stari zadatak da zaplaši Sanju, ali shvatio je uzaludnost borbe. Iskoristio je trenutak, bolje da se preda policiji nego da pogine zbog ničeg. Jednostavno je tako. Stari Marinković, novi Marinković i neko sasvim treći ko skida konkurenciju i krije se u senci. Pozivaoc je bio u panici, muškarac mu se danima nije javljao, a ljudi su im nestajali ili se jednostavno rasipali. Imali su celu mrežu u svojim rukama, sada je trebalo naći lutkara...

Skupila je svoju transportnu vreću i sa Bojanom pod ruku krenula po svoje dete. Po Filipa.

"Jesam bila dobro, sada idemo kući. Sa čika Bojanom..."

"Mama, jel istina da je on moj tata? Rekla mi teta Nena", Sanja je u sekundi zastala. Pod trepavice pogledala u Bojana čiji je izraz lica bio istovetan njenom.

"I šta ti je još rekla teta Nena?"

"Da se nada da dobijem brata!"

"Neka se nada...", uhvatila ih je obojcu za ruke i povela ka terencu. Navika je ostala, jer navika je čudo. Prvo je pogledala preko ramena, pa tek onda pogurala Filipa ka sedištu.
Bila je to ispravna odluka, vratiti se... Tu su bili bezbedni.

I dok je Filip upoznavao drugi životni prostor u kratko vreme, Sanja nije mogla da se otrgne utisku da je sve suludo dobro i neverovatno lagano ide, poput vode, svojim tokom. Svakako su ona i Bojan bili komplementarni, savršeno fluidni, partnerski uigrani, ali nakon par dana boravka u osami, kada su bili upućeni jedno na drugo, shvatila je da su i rođeni- jedno za drugo.
Shvatila je takođe, onako izokola sagledano, da Bojanu nije bio mio zadatak čuvanja nje same, a pod velom obuke; baš kao što ni njoj nije bilo drago da sa čovekom zbog kog joj svaki damar igra bude u osami.
Na kraju desilo se ono čega od čega je bežala, pobegla je pravo u njegovo naručje, ali pređašnje su obavili podugačak razgovor. Onaj iskren i otvoren.

"Dakle, Sin je morala da otvori svoja usta", točila je vodu u čašu, čula je teške korake iza svojih leđa.

"Jeste. Na žalost, možda prerano, ali opet kada pogledam, možda i u pravo vreme. Detetu poput Filipa ne treba tajiti mnoge stvari. Ja sam mu otac, to je nepromenjiva kategorija."

"Znaš, on je više meni nalik. Fizički je tvoj, ali svaki dan u njemu otkrivam svoje crte. Sebe. Promoćuran je. Spretan rukama, ima kloker u glavi. Pitala sam se kako da mu objasnim... Opet, zahvalna sam Sin isto koliko sam i ljuta."

"A, zašto si ljuta, mama", Filip se prikrao, zagrlio majku i pogledao u oca, "Teta Nena nije slagala, treba da se ljutiš kada neko laže!", i tu je sva njena kako odbrana tako i ljuznja nestala.

"Volim te, Filipe..."

*****

"Petre! Ljudi su na poziciji?"

"Jesu. Prate devojku, po svemu sudeći ona je obavila svoj zadatak i sada se pritajila. Nije najbistrija."

"Savršeno je bistra, Petre. Savršeno. Skinula je jednog u zatvoru, a drugog među telohraniteljima. Nemaš pojma koliko tu ima prlaniranja. Ona je odradila svoj posao. Rade Marinković je imao tri sina i kćer. Sinove nije bilo briga, izgleda, ali kćer je ocu rak rana. Zato je Rade dao Sanji pancir, one su tu negde, po godinama. Osvetila je oca, nema porodicu, nema više šta da izgubi."