Paklena vatra - Feniks

Epilog

Vrisak je prelomio uspavano odeljenje akušerskog bloka. Pa još jedan. I još jedan. Sin je sedela pored Sanje u privatnom apartmanu akušerske klinike držeći Sanju za ruku. Trpela je paranje ušiju i zarivanje noktiju u kožu. Trpela je psovke i stoički podnosila ujede kojima je Sanja čašćavala.
Njena nova sestra postaće ponovo majka, njen najbolji prijatelj dobiće kćer.
Još jedan vrisak i znala je, došlo je vreme da Sanju prevedu u salu...

(...)

Pustili su ih par dana da izigravaju bezbrižnu porodicu kada je Darko odlučio da ih realnost udari u glavu. Dosta su bili sami, bilo je vreme da shvate da pored sopstvene imaju i produženu porodicu.
Koliko god ga nervirao Bojan s vremena na vreme i koliko ga s početka mrzeo, on je bio Nevenin brat i jedina njena veza sa Silvanim koja je u stvari bila. Koliko se on mešao u njegov život, bilo je vreme da mu s kamatom naplati. Spakovali su se u dvoja kola i krenuli put dvestotine kilometara, samo kako bi oh podsetili na njihovo postojanje.
Tog dana unezverena Sanja sačekala ih je na kapiji kuše gde su živeli njeni roditelji. Shvativši da je Petar držao Jovanu za ruku, vidno je odahnula.
Zatim je prihvatila Maju u naručje koja se brzinom svetlosti zabila u nju. Maji je nedostajao Filip. Bio je njen najbolji drug. Tatjana je iz gepeka izvukla kutije hrane i pitu koju je nosila u termotorbi, kako bi bila topla za priju i prijatelja. Žena je volela ljude, žena je volela porodicu i obožavala ideju jedinstva i poštovanja. Prosto je mamila da je neko usvoji i čuva samo da bi ona mogla da ga tetoše.
Za velikim stolom sklepenih od jednog stola i skinutih vrata sedela je šarenolika banda. Smeha, ali i suza nije im manjkalo. Doduše, Darko je znao da fali još samo njegova majka, ali ona je obožavala banju i banjanje, pa je ovaj put preskočila.
Mirisi hrane su se mešali, gozba u punom jeku, domaće rakije i vina u potoku, ljubavi i poštovanja do neba.

Petar je zaprosio Jovanu. Tu, u kući Sanjinih roditelja, ustao je i hrabro postavio pitanje. Bez prstena, bez pompe i buke, jednostavno pitao 'da li me želiš?'

I Darku beše puna duša. Zavoleo je sve te lude ljude, polako je i Sanju puštao u svoje srce, a sa Sanjom i njene roditelja.

Povučen Petrovim primerom, Bojan vidno uzdrman rakijom stao je ispred Sanjinog oca i zamolio ga mu poveri svoju kćer i unuka na čuvanje, da ih do kraja života voli i poštuje.
Gromoglasan smeh odbijao se od zidove, kasnio je sa takvim pitanjem više od pet godina...

I Darko je bio srećan. Sa Sin pored sebe, uz njihove sinove i kćer, bio je srećan. Nekada oženjen trofejnom lutkom, sada sasvim ispunjen galamom i živopisnim iskustvima.

Bio je srećan.

Već idućeg meseca, Sanja se udala za Bojana. Bez venčanice u klasičnom smislu, sa svojom primarnom i produženom porodicom, dvoje ljudi koji su se sasvim slučajno magnetski privukli jedne večeri za vreme pokazne trke automobila stajali su jedno pored drugog između sebe državši svoju budućnost.
Filip je bio glavna zvezda na venčanju svojih roditelja, samo da bi par minuta kasnije doživeo da ga Maja obori svojim jakim zagrljajem.
Par nedelja kasnije, Petar i Jovana su se venčali i započeli svoju priču sa budućim 'srećni do kraja života'.

(...)

"Kako je?"

"Kako može da bude kada pokušava da snese jaje?"

"Sin, ne zovi moju ćerku jajetom! Kako je?"

"Prevezli su je u salu, sada čekamo..."

I čekali su ne baš dugo.
Ubrzo je dežurni akušer doneo lepe vesti, devojčica, deset prstiju na rukama i toliko na nogama, dugačkih nogu, buduća šmekerka došla je na svet.
Jovana joj je dala ime - baš onako kako se od kume zahteva - Janja.
Klupko crne kose i tamnih očiju.

I popilo se te večeri dosta. I slavilo se danima...

Bojan je trpeo Sanjine bubice. Kada ode u laboratoriju i sedne za svoj sto, pa se u svetu strujnih kola izgubi. Ni Sanja nije ostajala dužna. Znala je koliko ume biti naporno raditi sa Sin u zatvorenom prostoru.
Filipa i Janju čuvala je Tatjana, čuvali su Sanjini roditelji. Bila su to jednom voljena deca.
Bili su jednom srećna porodica.

S vremena na vreme iskrsli bi problemi. Iako odavno povučeni u kancelariju, većinom akcije ili zadaci nisu mogli da prođu bez njih. Bez Vere i Petra za snajperom, Sanje za računarom ili galame Sin i Demona. Jovana je uzdisala žaleći za vremenom kada je bila samo običan inpektor, ne baš nezadovoljna novim zvanjem načelnika. Daleko od vruće linije akcije, a opet u samom srcu dešavanja, rame uz rame sa velikim ljudima.

"Zrela sam za penziju. Možda da prihvatim Darkov predlog i vodim mu obezbeđenje i nadzor?", istala je sa stolice i krcnula dva puta leđa. Ceo dan je sedela nad lupom i sastavljala mikro kontrolore.

"Možda da prihvatiš i Dejanov predlog pa da pokrenete zajedno posao. On advokat, ti na računarima... Nema sile da vi ne premostite."

"Dejan hoće da prevarimo sistem, zeza se s tobom. Zaista, mislim da je vreme da se izvučem odavde...", prošlo je sedam godina kako je rodila Janju, oboje su išli u školu i sve više zahtevali njene pažnje.

"Samo zato?"

"Samo zato, ali i zato što mi je malo teško više da se smestim u ovu stolicu", protrljala je stomak koji je bio prilično veliki s obzirom da je bila četvrti mesec trudnoće. Ali, ovog puta nosila je blizance, "Želim da budem mama više, a tehničar malo manje. Tatjana i moja mama su više da devom od nas, želim da budem sa njima."

"Želim i ja..."

U danima koji su bili manje više isti, kotrljala se kroz kuću, učila azbuku i tablicu množenja. Svako malo spremala slatkiše i grlila se sa decom. Iako skoro tinejdžer, Filip je bio mirno dete. Nizao je svoje male i malo veće uspehe, činio Sanju i Bojana ponosnim. Voleo je strujna kola, ali je više voleo automobile. S druge strane, šmekerka poput Janje, sa dugim kikama vrtela je roditelje oko malog prsta. Zaklela se se svojom omiljenom lutkom da će biti najbolja starija sestra na svetu.

"Lepo je doći kući u naš mehur, zateći dvoje dece koji rešavaju puzle i ženu koja te voli..."

"Lepo je biti u našem mehuru i dočekati čoveka koji te iznad svega poštuje", tromo je ustala sa kauča i zagrlila ga jako.
Telefonski poziv prekinuo je magiju, ali Sanjin osmeh nikada nije bio širi...

Jovana i Petar su uspeli...
Napokon, i oni će se ostvariti kao prava porodica...

🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸

S jedne strane je Bojan bio nečitljivo, staro pismo, nikome dokučivo. Kroz priču o "Grešnoj", nekada je kidao živce, ali bio je dobrica moram da priznam. Ideja o njegovoj priči je bljesnula još dok sam pisala "Grešnu", jer je bio duša željna porodice. Pa, tako, jednu sam mu stvorila. Nije klasičan misterija/triler, ali "Feniks" je morala da bude malo nežnija priča o značaju porodice. I prijatelja. Poštovanja i bla bla, kao i svaka moja priča, u stvari. Svako dobije svoj komad raja, ili kaznu po zasluzi. I baš onako predvidljivo, srećan kraj.

Do novog druženja, ostanite mi zdravi, srećni i voljeni, a vaš pripovedač ide da vida rane junačke i smišlja novu pustolovinu....