Paklena vatra - Feniks

Feniks 9

Nekoliko godina ranije...

Sve manje vremena je provodila u garaži, samoj garaži, a više za računarima ili na žurkama. Sa Bojanom kao senom, osećala se bezbednije, ali i poletnije. Sve smelije programe je sprovodila, sa zadovoljstvom gledala kako rade.
S druge strane, Bojan je ostavljao samu da isprobava, pada i diže se, da se osamostaljuje. Da vidi koje su joj mogućnosti, da vidi koje su njihove granice. Pratio je svakog ponaosob i bez malo, kao tim su bili fascinantni. Kao jedinke, često uplašeni. Avaj, bili su klinci. Mladi ljudi, kojima samo treba malo vetra u leđa.
Opet, dosta je vremena porvodio sa njima i okružen njima.
Nije dozvoljavao da Sanja ima utisak kako je sputava, jer je ne sputava, a opet je obećao da će ih sve zaštititi.

Nakon prve racije, usledila je druga. Pa treća, pa četvra.
Lešinari su bili uporni, Petar i on još uporniji. Nije mogao da se seti da je ikada ranije toliko puta bio 'privođen', Petar još manje.
Svakodnevno je čekao Sanju. Da li pred stanom, da li pred fakultetom, nije bilo važno. Dane su provodili zajedno, na jednoj, Sanjinoj ili drugoj, njegovoj strani. U poslu ili zadovoljstvu, ali podjednako raspoređeno. Niko nije mogao da u Sanju upre prst i kaže kako ga od posla odvaja, a ni na njega kako Sanji oduzima budućnost.

"Načula sam da se pojavio nov vozač na ulici", tuširala se u Bojanovom kupatilu, jednim okom prateći ga kako izbrijava lice. Bilo je to lice koje je volela da ljubi.

"Ahm, gde?", ponavljao je postupke povlačenja brijača.

"Fabrički deo. Mlađa kaže da su kradena vozila i čuo je da hoće mi da ih peglamo."

"Šta ti misliš?", okrenuo je glavu ka njenom telu, bila je njegova boginja, zatim podigao pogled ka njenim usnama i rumenim obrazima.

"Dve stvari. Prva da nije pametna ideja, drugo da možda mogu da im isprčkam po računarima i da navučem bes ako to uradim. Ja bih odbila. Verujem da bi i Neša", osećala je kako Bojan putuje po celom njenom telu i prži je svojim tamnim očima.

"Nećete pristati, jednostavno, kazaćete da ne smete. Racije u vašem prostoru mogu da potvrde", kao panter, brzo i jednostavno bacio je žilet na pod i u koraku Sanja se našla u njegovom zagrljaju.
Topla voda je tukla po njihovim telima.
Vodena para je parirala uzdasima, zadovoljstvo i oslobođenje došlo je kao osveženje.

Oboje su bili u oravu da su se nevokhe našle pred njihovim vratima. Sanja je slabije odlazila u garažu, a i kada bi otišla, kratko se tamo zadržavala. Više vremena je provodila na fakultetu ili sa Bojanom sve dok u jednom trenu i tu se nije osetila nezaštićeno.
Sedela je u kafiću preko puta zgrade mašinskog i kao po običaju ubijala vreme. Nekada je Bojan umeo da kasni, znala je, posao je kriv.
Pogledom metrila je zgrade, razmišljala o Boga pitaj čemu, dok joj se u vidokrug nije podvukla crna senka.
Muškarac, doista mlađi, ali agresivnijeg izgleda od Bojana. Sa skrštenim rukama na grudima i cigaretom u ustima.
Do sada ga nije viđala, ali tetovažu nije zaboravila. Par meseci ranije, Jovana je objasnila da je to oznaka uličnih huligana, a zatim i da ih povezuju sa različitim poslovnim i poluposlovnim ljudima. Njihovi sakupljači smeća.
Plamen se vijorio na njegovoj nadlaktici, na ramenu je bio... Još uvek nije mogla da razazna šta i nadala se da nikada neće.
Bojan je kasnio.
Mupkarac je i dalje gledao u kafić, imala je osećaj da gleda u nju.

'Jovana', bila je zahvalna što joj se na prvo zvono javila.

'Gde gori?', bila je zadihana, umor joj se iskazao u glasu.

'Prate me. U kafiću sam čekam Dema. Ispred kafića stoji jedan od onih tetovirabih.'

'Stižem!', viko je dovoljno da oseti kako će sce biti u redu...

"Ništa nije u redu, mala! Ništa! Loša informacija, propala operacija, Sin hoće sve da ih odrobija, izgubila je dva dobra čoveka!"

"Šta mi ćutiš?"

"Bojan je u bolnivci sa jednim našim. Bojan je dobro, ali taj naš je dobar čovek u lošem stanju. Kasniće. Sin nam se popela svima na vrat, traži kako smo zasrali. Verovali smo pogrešnoj informaciji... Diši, mala... Bleda si!"

"Dišem i bleda sam, i jebi ga! Svaki dan je ovako?"

"Manje više. Sin te hoće u timu, Dem ne daje."

"Opet pitam", uzeka je gutljaj vode, "Svaki dan je ovako? I on mi ništa ne govori?"

"Ne želi te u našem svetu, mala. Svi imamo pogrešnu žičku u glavi i znamo da se možda večeras ne vraćamo kući. Dem pokušava pod stare dane da razdvoji život i posao, ali kao što vidiš", pokazala je na uhodu i prozor iza sebe, "Ne uspeva. Još je tamo?"

"Jeste. Moraću ozbiljno da popričam sa tom Sin i Demom. Ozbiljno!"

"Možeš, samo ne danas. Danas kada te izvuče iz stana, zagrli ga čvrsto. Možda ni danas, možda te pozove tek sutra. Kolega je jako loše, Bojan je psihički gore. Danas i sutra pusti ga da ćuti. Biće vreme za razgovor."

"Mođda će kasnije biti kasno?", skrstila je ruke na grudima, pa se nasmešila, "Život je čudan. Danas si tu..."

"Jako dobro znam da je život čudan. Nikada nije kasno, veruj mi", trag neke sete prešao je preko Jovaninih očiju, ali je ubrzo nestao, "Idi kući... Ili sa te ja odvedem?", pogledale su prema staklu i tamo više nikog nije bilo.

"Mogu sama, tu mi je automobil."

Želim te u svom životu, u našem mehuru u našem krevetu u naša četiri zida, rekao je jednom prilikom i sada je shbatala težinu njegovih reči.
Ko bi rekao da je Bojan, Demon za neke, Anđelković mogao tako otvoreno da voli? Ko bi rekao da je željan da je zaštiti i sačuva netaknutu samo za sebe! Na prvi pogled, niko, delovao je kao destruktivan, kao pohlepan, kao opasan. Možda po njeno srce, ali ona odaniju, vredniju, pažljiviju osobu u životu upoznala nije.
Koračala je polako do parkinga. Koračala je dok su joj se misli rojile, a mogućnosti brojile.
Osmehnula se, moraće da razgovaraju. Dok nije kasno...
Lekar će potvrditi ono što je već u duši osećala, a onda će biti vreme za razgovor... Kada sve karte bude imala u rukama i mogućnosti izbora pred sobom.
Koračala je...
Umesto zvuka otključavanja, čula je klik.
Dva koraka se povukla unazad, zatim je sve postalo crno.
Tup udarac u glavu je oborio na zemlju. Neke nepoznate ruke su je po asfaltu vukle. Kroz izmaglicu je videla vatru kojoj je predhodila eksplozija i tada je znala, bomba je bila upozorenje, namenjeno njoj...

*****

"Ovo se ne dešava!", poput zveri u kavezu, samo ovog puta demona zatvorenog u magičan kovčeg, vrteo se u krug, "Prvo napad i loša informacija, sada... Ona!"

"Polako, udahni", Sin je spustila ruku preko njegove, "Udahni. Gde je bila?"

"Na fakultetu. Posle je krenula na kafu, nisam mogao da odem po nju", rukom je pokazao ka ranjenom kolegi umesto kog su disali aparati.

"Sećaš se kada su mene pokupili? I čekali da im kažem gde su dokumenta? Kako ste me našli?"

"Kamere i logistika."

"Smiri se, udahni i idemo sve polako", zlo koje je bojilo Bojanove oči bilo je na ivici da izroni, snaga da se obuzda, bila je na izmaku. Sin je najbolje znala kako da smiri prijatelja, a to je bilo tako što će mu ponuditi rešenje.

"Jovana je bila u kafiću s njom. Kaže da je videla tetoviranog lika kako ih posmatra."

"Vidiš, odatle krećemo. Uhapsili smo barem njih petoricu. Onda kamere. Hoćeš kamere ili onog što je još u pritvoru?"

"Kamere, jer ako dohvatim tog iz pritvora, neće stići da priča..."

🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸