Paklena vatra - Feniks

Feniks 23

"Hvala ti..."

"Za šta?"

"Tvom ocu sam dužna ne samo svoj već i život svog deteta..."

"Radetu su mnogi bili dužni, zašto misliš da si izuzetak?", pitala je jednolično, znala je da je to kraj.
Imala je deset godina kada je njen brat od strica, Predrag, došao kod njenog oca, mrtav pijan. Žena ga izbacila iz kuće, ljubavnica zalupila vrata ispred nosa, a dece imao nije. Došao, baš tako pijan i umesto da prespava sve svoje ideje, izvukao je pištolj i uperio ga svom stricu u čelo.
Iako najmlađa od četvoro dece u Radeta, nije bila ni malo glupa. I tada je znala da se dešava nešto čupavo. Njen osam godina stariji brat, tek što je zagazio u svet odraslih, a već se našao na meti Predraga. Deset godina stariji brat, nije želeo ni da pomisli da sarađuje sa njim.
Te večeri, tako pijan, odveo je njenog brata... Nedeljama kasnije, brata su joj u kovčegu vratili.
Bili su mnogi dužni Radetu. Predrag najviše.

"Dao mi je da jedem. Dao mi je svoj pancir."

Devojka se osvrnula oko sebe, pa pogledom fiksirala Sanju, "Tebi je trebao njegov pancir?"

"Dana kada je poginuo, ja nisam imala veze sa ovim ljudima ovde. Odeljenja forenzike i krim laboratorije sam otkrila kasnije, ili ranije sve zavisi kako posmatraš stvari. Tada sam bila štreber koji ume da zalemi dve žičice i napravi magiju. Devojka. Još trudna. Tvoj otac je video trenutak kada sam sa pištoljem na potiljku morala da uđem u policijsku bazu. Znao je šta će se dalje desiti i dao mi je pancir. Predrag me iskoristio kao živi štit, metak namenje njemu završio je u mojim grudima", stišala je glas i pogledala u noge. Devojka pred njom je bila upravo i ona sama, ali nekada davno.

"Dosta je bilo sranja", uz gadan tresak vrstima i Sin se priključila žurci, "Vera, ovako stoje stvari! Mi ne bi da te teretimo. Ništa nisi uradila..."

"Ali jesam! Osvetila sam svog oca!"

"Ne, nisi. Suparnički klan se rešio Predraga u zatvoru, a tvog brata od drugog strica rešio je besan muž."

"Nije istina! Ja sam!"

Sin je udarila obema šakama o sto i devojka je zaćutala, "Ako kažem da si sada u poslastičari, ti ima da kažeš da ti se donese limunada, jasno?! Nisi ti, jer ja tako kažem. Verica Marinković, od oca Radeta i majke Slavice, dva starija brata, jedna sestra, srednji brat preminuo u nesreći sa cisternom...", Sin je frknula dok je govorila dalje, "U šta ne verujem, ali hajde, je vaspitačica. Kao najmlađa ćerka, miljenica. Odrasla na plantažama grožđa iz dosade išla sa ocem u lov. Omiljeni sport kik boks. Omiljena boja plava, nema dečka i na računu ima manje od sto evra. Dakle, poslastičara..."

"Odakle..."

"Naše je da saznamo. Dakle, Vera... Ponuda je sledeća..."

I dok je Sin objašnjavala Veri šta joj je činiti, Sanja nije mogla da se otrgne mišlju da je nekada davno, i ona sama mogla da dobije istu ponudu. Bojan je bio izričito protiv toga da sarađuju, a kako dani odmiču njoj je sve jasnije i zašto.
Glava u torbi, oči na potiljku, u jednoj ruci varjača, u drugoj pištolj. Svaki dan je donosio rizik, i to onaj neprocenjen. Posao gde se sa radnog mesta možda ne vratiš kući. 
U stvari, sa svakog radnog mesta možeš da se ne vratiš, udari te autobus, automobil. Padne ti klavir na glavu... Ali ovde... Ovde je znala da je rizik svakodnevni. Ogroman. Imati porodicu i prijatelje sa takvim poslom bilo je nemoguće. U stvari bilo bi neizvodljivo.
Tada je bila možda ljubomorna, ali danas je srećna što do ovakvog razgovora nije došlo...

"Na kraju, imamo Petra koji bi te obučio za snajper..."

"Ne može Petar, on ima već zadatak!"

"Ne mešaj se! Petar!"

"Sin, ne može!", protivila se nekom ko može da je pojede i ispljune.

"Zbog Jovane? Mi smo red i zakon, Sanjice, nismo vrtić. Petar!"

Devojka je gledala kako se igra ping pong rečima i poželela da je zaista u poslastičari, "Ako odbijem?"

"Drugi će te naći i neće biti nežni. Skinula si Peđu, skinula Marka... Već je borba za prevlast, tako da si sledeća!"

"Pacovi su sada u rupi i trebaće i vreme da se..."

"Da se šta? Usklade? Konsoliduju? Verice, Verice, Verice... Jesi vaspitačica! Dok si ti skidala Marka, oni su se već organizovali i krenuli na najgoreg od svih, na Demona i Feniks. A mi smo tebe našli, očas posla."

"Jeste... Dobro, snajper. Razumem kako rade puške. A šta še biti sa mojim poslom? Imam posao, to znate?"

"Ništa. Sada si na bolovanju, pa ideš lepo meni...", okrenula se tada Sanji, smešak je bio paklen, "Pod drugo ime! Za sve iz familije ostaješ Vera vaspitačica, a što se sistema tiče, bićeš neko drugi. Radićeš ovde u našem vrtiću, da vidiš kako su svi zanimljivi..."

Sanja je znala šta se dešava. Devojka će zadržati svoj život, a opet i neće. Ponovo, nešto što je i Sanja izbegla, onda. Sada više ne može da izbegne, njen život je na istoj trasi, samo je drugi mašinovođa.
Uzdahnula je duboko, njen posao posmatrača u prostoriji tri sa tri je bio gotov i bilo je vreme da pokupi Filipa iz vrtića, a zatim spremi večeru za taj dan.
Glava je bolela što od računara, što od informacija koje su proticale između njena dva uha.
A bilo ih je mnogo.
Najgore je bilo shvatiti ko sada vodi i ko će skrivati one sa tetovažom vatre i đavola. Ostali su samo još oni, sada kad je Marinkovića loza satrta.

"Šta to lepo miriše?"

"Pečurke na žaru, ovaj tiganju. Sedi tamo kod Filipa, uskoro je gotovo", iako su zajedno, kao porodica rano ujutru izašli iz kuće, Bojan se vratio znatno kasnije.
Uvek je imao posla i previše.
Uvek je imao još nešto da završi, a iskreno, nije imala snage i hrabrosti da pita šta.

"Petar mi se pohvalio da ide mesec dana van."

"Pohvalio ili kukao?"

"Kukao. Ima učenika a taman je s Jivanom na početku."

"Sranje u startu", duboko je uzdahnula, za to sranje je i ona odgovorna, "Nemoj da pucaš na čoveka. Spasio me je. Znao si da ovo nije bio svet za mene, još tada, ne bih preživela. Sada sam zrelija i drugačije gledam na stvari."

"Sada smo porodica, Saki, sada je sve drugačije", zagrlio je i spustio usne na udolinu njenog vrata.
Zagledani kroz portal kuhinje, nisu primetili da im neko prilazi, sve dok ih svojom silinom nije umalo oborio, "Hoću i ja da se grlim", Filip se probio između njih dvoje mazeći se sa svojom mamom.

"Tačno, sada smo porodica, imamo jedno drugo..."

Koliko je njihov svet drugačiji govorila je i činjenica da u spavaćoj sobi, pored bračnog kreveta postoji sef sa naoružanjem. Da Filip spava u bračnom krevetu sa Sanjom, a Bojan na pomoćnom, na razvlačenje.
Koliko je njihov svet drugačiji kazuje i činjenica da u garaži Bojan ima tri automobila, a da jedino sivi Audi iz praistorije nije pancirni.
Koliko su drugačiji, tvrdilo je i Tatjanino bitisanje u njihovoj dnevnoj sobi sa usnulom Majom u naručju...
Ženi nikako nije jasno zašto njena snaha i kćer, Nevena, kao menadžer hotela mora da tu noć provede na poslu, a pri tom joj trebaju Bojan i Sanja. I ujedno da čuva pored Maje i Filipa.
Žurno su se spremali, Sanja je jednom rukom navlačila jaknu, drugom Tatjani objašnjavala gde je šta u kući i molila je da i sama odrema pored Maje i Filipa u spavaćoj sobi. Da ih ne čeka, jer sigurno Nevena ima neki veoma nezgodan problem u hotelu u ne znaju kada će se vratiti...

🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸