"Mrzim te!", vikala je u zatvorena vrata.
"Mrzim te, đubre jedno smrdljivo!", vrata su i dalje bila zatvorena, a ona ramena napetih i pesnica stisnutih, spremnih za borbu.
"Mrzim te, smrade!", viknula je po poslednji put, zatim šutnula u zatvorena vrata kabine toaleta i naglo se okrenula ka ogledalu.
Popravila je ruž na usnama, skinula toalet papir sa štikle i svečano aterirala na guzicu...
Slušam i ne verujem. Prstima prelazim preko čela, nemam temperaturu, a glava mi gori, "Ponovi mi još jednom, molim te... Skinula sam papir za guzicu sa štikle... Kako? Prstima?"
"Jok, lagano, damski si gazila po njemu dok se nije otkačio. Onda su ti se noge zavezale i pala si na dupe. Zanima te još nešto?"
"Samo me zanima kako smo u opšte otišle tamo?"
"Taksijem, kako drugo? A ti mi kaži, kog si mrzela u tom trenutku?"
A koga nisam... Pitam se, koga nisam? Od šefa, preko nadzornice, bivšeg muža pa do sebe same, jer sam se oduvala posle toliko godina da se ne sećam ni kog u stvari mrzim. Još gore... Ne sećam se ni ko je lik koji mi je svoj broj telefona napisao na sisi. Da nisam izvela svoj čuveni trbušni ples? Ili neko drugi ples? Ne bi me čudilo da sam bila glavna striptizeta, s obzirom koliko me glava trenutno boli.
"Samo mi nije jasno gde smo bile i šta smo pile. Mora da je bilo neko teško sranje, čim..."
"Čim si onoliko bila svoja? Mačko, u elementu te nisam videla godinama, sada... Želim da te viđam češće. Između ostalog, Sarita je sredila da idući vikend idemo ponovo, ista ekipa, nas četiri... Lokaciju će nam javiti, pa, kasnije..."
"Počni od početka, molim te..."
I počela je... Od samog početka...
Rođene smo u malom gradu.
Nas četiri.
U istoj ulici.
Nas četiri.
Išle u istu osnovnu školu, nas četiri.
Jele isti hleb.
Tokom godina, svaka od nas našla je svoj put.
I bile smo srećne.
Bile jedne drugima na svadbama.
Tokom godina...
Onda smo se odaljile.
Što obavezama, što spletom okolnosti, ali odaljile smo se.
Onda, pre mesec dana sve je krenulo.
Nizbrdo, uzbrdo, svakako.
Sara je ostala bez posla.
Maja dobila unapređenje.
Tanja pokrenula svoj posao.
Ja pala na nulu.
Olivera, Olja Velika, pala sam na nulu.
"Dobro, Tanja... Skrati priču. Od početka, kako smo završile tamo gde jesmo, pa sam šetala wc papir i mrzela vrata klonje?"
"E, to je duža verzija..."
Odmahnula sam rukom jer mi se telefon oglasio. Nepoznati pošiljaoc i sasvim nevina poruka sa pitanjem, kako sam.
Kako sam?
Predivno, što i odgovorim.
"Ko ti kucka?"
"Pojma nemam! Nego, kako smo dozvolili Sari da organizuje bilo kakav izlazak? Ona je švorc sad kad je ostala bez posla, samo Miloš radi, dvoje dece... Kako smo njoj dozvolili bilo šta?"
"Bolje njoj nego tebi, depresivna džukelo! Nego... Upravo Miloš je taj kome treba da zahvalimo na izlasku. On je čuo za neku promociju, pa je rekao Sari da nas obavesti, pa je Sara tako sazvala skup... Sećaš se saziva?"
"Ne seri, znam da je bilo dogovora i da smo se sve okupile kod mene, ali ne sećam... Majku ti tvoju, napila si me pre nego što smo krenule!", shvatam zašto se ne sećam baš svega. Ali jisam znala da je Sarino maslo. I Miloševo, njega ću posebno da pozdravim.
"Nisam te napila, popile smo po čašu vina. Napila si se sama, čim smo stigle. Jeger, viski, votka. Sve!", verovatno bi još pričala, ali telefon se ponovo oglasio.
Nepoznati pita jesam li sigurno dobro.
Ma jesam, evo me skakućem!
Sigurno sam predivno, ponovo odgovorim i pokažem Tanji da nastavi sa pričom, "I, šta je bilo onda?"
"Onda je sve bilo istorija. Promocija je bila truba, pa je Sara zvala Miloša, Miloš poslao neke tipove po nas, otišli smo u neki restoran, odatle u nekakav klub..."
"Samo malo! Ni ti ne znaš sve, zar ne?"
"Znam, samo ne pamtim imena. Na kraju, ko ne bi verovao Milošu, policajcu? Zar nismo najbezbednije sa policajcima?"
"Bile smo sa policajcima?"
"Ne verujem, možda?"
"Tanja, panduri znaju gde je najbolji provod, najbolja cuga i najžešća droga. Dobro, hajde Miloš, ali kako su Petar i Mića... Ma neću ni da pitam ta vaše muževe! Dakle, jesu li ili nisu bili policajci?"
"Da jesu, uhapsili bi te. Igrala si kao prostitutka, psovala kao dve i pri tom, pretila si da ćeš ubiti skota!"
"Jebo te...", nije ni čudo što sam imala broj na sisi!
Tanja i Petar su bili sto godina zajedno. Brak za poželeti. On njoj jebe mater, ona njemu nakrši jorgovan i na kraju, sednu zajedno i večeraju.
Maja i Mića su bili drugačiji. Ručak u pet, večera sa decom i "obrazovni program" pre spavanja. Onda kada deca nisu tu, nije se znalo ko je luđi.
Sara i Miloš... Pa, oni su bili priča za sebe, jedan u klin drugi u ploču i tako od početka, pa verujem do samog kraja.
"Skot je zaslužio da ga ubijem, veruj mi", to se dobro sećam!
Samo dva dana ranije stiglo mi je obaveštenje da mi je račun blokiran. Majmun je skinuo sav novac i sa mog računa, ne samo sa zajedničkog.
"Pusti skota, ko ti šalje poruke?", i mene zanima, iskreno.
"Verovatno isti koji mi je ostavio broj telefona", pokažem joj sliku moje sise, mislim, ja znam da je sisa, ona misli da je koža pa pogledamo zajedno u telefon.
Taj je broj...
"Slušaj, ako je onaj što se muvao oko tebe, onda sam nesrećna zbog tebe."
"Što? Grob?"
"Ne, plav, plave oči, tvoje visine."
"Znači, Sava, a?"
"Znači isti kao tvoj bivši muž."
"Pa, svakako nećemo saznati, zar ne?", uzmem pa blokiram broj. Ako liči na Savu, ne treba mi još jedan Sava u životu!
Jedan je bio i previše!
Tanja se smeje...
"Zajebala si me?"
"Ne! Bio je plav. Srećna sam jer se vraćaš u normalu."
"Srećna sam ponovo biti normalna!"
I zaista, jesam...
🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺
O, helou!!!
Ljubim vas
