Život je lep. Život se živi.
I ne prestaje da se živi koliko god u jednom trenutku delovao teško.
Ma kakvi teško, suludo.
Nikada nisam razumela osobe koje ne vide smisao svog života. Ili samoubice. Ili depresivce.
Nisam ih razumela, dok nisam došla do te jedne tačke kada sam stala na sredini dnevne sobe i tišina me udarila u glavu. U stvari, nisam ih ni tada razumela, ove depresivce i samoubice, ali sam primetila da u svojim tridesetim godinama sve o čemu razmišljam je boja veša koji nosim, tuširanje posle teretane i večera za dvoje.
Bila sam osam godina u braku bez dece, sa čovekom za kog sam mislila da je moj svet i nisam imala ništa!
Upravo, shvatila sam šta je to nemati smisao života.
Delovali smo kao dva poslovna partnera koja večeraju uz lagan, neobavezan razgovor. Osećala sam se opušteno, bez ograničenja i mislila da je to takozvano poštovanje u braku.
Zapravo, to je bila nezainteresovanost sa obe strane za onog drugog.
Nije tako bilo od uvek, ali postalo je tako.
U prvi mah, poželela sam da vratim naš brak na pravi put.
Shvatila sam da je komoditet koji ja imam luksuz glupe žene.
Pod jedan, bila sam žena koja kući brine o večeri i hemijskom čišćenju odela.
Pod dva, bila sam savršena slika i prilika dobre žene za širi auditorijum.
Pod tri, bila sam Olivera, Olja Velika, ćerka Velikog tate čije je ime čelična vrata otvaralo.
Zašto onda da se bez takve žene ostane?
I tako, dok sam ja razmišljala kako vratiti brak na početak, druga strana je razmišljala o ko zna čemu...
Savu sam upoznala na studijama. Plav, plave oči, za nijansu viši od mene.
Slatkorečiv, duhovit, sladak.
Na predavanjima miran i vrlo povučen. Na ispitima agresivan. U krevetu strastven. Savršen muškarac, odmeren, koji ume da vlada prostorom i situacijom.
Diplomirali smo zajedno.
Dobili posao u isto vreme.
Venčali se i kupili svoj stan.
Krčili put ka vrhu.
On u građevinskoj firmi.
Ja u zavodu za urbanizam.
O deci nismo razmišljali, još smo mladi... Dok nismo to prestali biti, odnosno dok mene nije udarila upravo ta tišina u praznini i sterilnosti prostora oko mene.
Počela sam da razmišljam o deci.
Sava nije.
Meseci su prošli dok nisam shvatila još jednu veliku istinu.
Sava je u najveće kresao moju asistentkinju.
Jedne večeri, udarena upravo tom ostinom u glavu, došla sam kući i postavila jednostavno pitanje, zašto?!
Odgovor je bio još jednostavniji.
Ja sam bila ta koja je samo razmišljala o tome šta da spremi za večeru, da li lepo miriše i koliko mi je zavodljiv donji veš.
Moja asistentkinja, suprotno meni, bila je slatka, meka, puna ljubavi i razumevanja.
Podnela sam zahtev za razvod, sporazumni.
Dobila potpis u rekordnom vremenu.
I otkaz u Zavodu za urbanizam. Mobingovala sam ženu s kojim me muž varao.
Navodno.
Uništila joj automobil.
Navodno.
Zapalila joj otirač na kućnom pragu.
Navodno.
Gađala joj kuću govnima.
Navodno.
U stvari, nije se dokazalo da sam ja, jer nisam bila ja.
Bile su to, one.
Tri od četiri drugarice koje su rasle zajedno, u jednom malom mestu u istoj ulici i u istu školu išle.
Ali, bila sam ja, ako ikog pitate, samo nisam bila uhvaćena.
Nikada ih ne bih izdala...
Samo dve nedelje kasnije dobila sam nov posao.
Kod šefa kog mrzim i direktnog pretpostavljenog kog ne podnosim.
I nisu imali žene, osim mene.
I nisu me cenili, ali je tatino ime ponovo presudilo.
Bila sam ćerka jednog od bitnijih ljudi u izgradnji, moj otac je zidao bolnice. Moj otac je išao stopama svog oca, a ja njegovim. Porodična tradicija, porodični posao, ali ne serviran na tacni. Prvo sam morala da učim zanat, pa da ga ispečem, pa izbrušim. Kao arhitekta, mogla sam da crtam od jutra do sutra, ali moj otac je želeo da znam šta crtam, da to što sam nacrtala bude primenjivo u praksi, da može da se održi na temeljima, da odoli vremenu i uslovima. Da bude dobro!
I sama sam znala da je ostalo još brušenje zanata, pa sam zato i nastavila da učim.
I učim...
Mrzela sam ljude pune sebe, ali kako je moj otac znao da kaže, sa njima najčešće sarađuješ, jer oni su ti koji naručuju kuće, zgrade... Oni su ti koji finansiraju projekte. Moje je da naučim da im doskočim, njihovu prepotentnost pripitomim i na karaju sve okrenem u moju korist. Mogu oni da sanjaju kuću na oblaku, ako kažem da kuća mora biti na temelju, tako će biti. Tu je došlo do mog brušenja, jer kako sam brza na jeziku, verovatno bi ij sve poslala u majčinu.
