Otišla sam svojoj kući. U svoj stan. Ispred vrata stana dočekala me je korpa cveća, a kako je tata već intervenisao oko obezbeđenja, znam da je lična isporuka nemoguća.
Slično glasi i posveta, za nemoguću ženu, kaže meni Kosta.
'Stigla si kući?'
'Špijuniraš me?"
'Zar Marta nije bila precizna? Čekao sam te na keju.'
'Čekala su me i kola kod restorana i majka na kafi', telefon mi je na ramenu, unosim korpu sa cvećem, 'Gde si?'
'Ako si gladna...'
'Gladna sam, ali imam i pun frižider. Dođi na ručak', totalno glatko mi ide ovaj razgovor tako da sam ponosna na sebe.
'Stižem!'
Frižider jeste bio pun, a za ručak šta spremiti u vremenskom okviru 'stižem'? Mama je u ovakvim situacijama vadila zamrznutu hranu radije nego da skače kroz kuhinju, a ja zamrznuto imam... Cvetka!
Onda se setim zašto žene dobijaju dva minuta seksa, jer koriste minut pire i pet minuta supu. Opet, bolje išta... Ali biće ništa, neću stići.
Dostava je zato zakon, a tatin omiljena kafana pravi vrhunske čorbe. Lepo se odvažim, pa pitam za dostavu. I može!
Za ručak će moj dragi dobiti teleću čorbu i škembiće u saftu, iz kafane!
Nadam se samo da voli, jer ja volim.
"Šta je za ručak", čujem ga ispred vrata kako me pita, a zvono je tek taknuo.
"Stiže kroz koji minut, nisam htela da ti kuvam supu iz kesice. Nadam se da odgovara izbor?"
"Gladan sam", govori, a reči mu dvosmislene.
Gladan hrane, gladan mene, gladan... Čega?
Sledeće zvono označilo je dostavljača i hrana je stigla.
"Škembići?"
"Šta? Ne voliš ih? Ja ih zovem frotirčići."
"Volim!", povlači mi stolicu da sednem, pa se i on sam smesti u stolicu za velikim stolom.
"Šta si radila osim što si bila kod majke?"
"Ovo je neka istraga?", znam da pokušava, ali daj malo da ga roštiljam.
"Ne. Zanima me kako si provela pre podne."
"Spavala kao kraljica, doručkovala bogovski, otišla po auto, otišla kod majke, došla ovde. Ti?"
"Sklopio ugovor, otvaram još jedan klub. Večeras idemo u 'Dabl V', važi?"
"Šta će ti više klubova, aman! Imaš ih, koliko, tri?"
"Osam, ali hvala na neinformisanosti. Lakše se posluje kroz klubove."
"Da, kao i kroz građevinu. Nismo razgivarali o tome, ali... Ja nisam želela nipta drugo osim da radim kod svog oca. Da radimo zajdeno. Sve ono... Kosta, meni je to neka naupna fantastika. Šta imam ja kao arhitekta?"
"Građevina ima. Ne opterećuj se, Danilo će još dugo biti ovde. Tvoje je da upoznaš ljude, za početak. Nego, klub, devojke i njihovi muževi, ti i ja, večeras?"
"Porodični izlazak? Sviđa mi se. Sviđa mi se i što si prihvatio moje cure."
"Voleo bih da sam tokom godina i ja imao takve prijatelje. Većina se makla od mene, kada nisam imao vremena za njih, a oni koji su ostali, ili su verni ili trebaju nešto od mene."
"Koliko je takvih?"
"Vernih ili ovih drugih?"
"Vernih, Kosta!"
"Dvoje. Jedan od njih je Vladimir, moj advokat. Drugi je žena i trenutno nije tu. Zove se Andrea i živi sa mužem i decom u Japanu. Vraćaju se do kraja godine."
"To je baš jako prijateljstvo, zar ne?"
"Jeste. Miloš mi je drug iz detinjstva i mnogo mu dugujem, ali ovo dvoje... Znamo kako dišemo."
"Miloš?"
"Nije lepa, a ni kratka priča. Nije za večeras", sklanja tanjir od sebe, omackao je saft, pa me uzima za ruku, "Danas smo samo mi. Nas dvoje. Gde spavamo večeras?"
"Kući", jednostavno kažem. Oboje imamo svoj životni prostor, imamo svoje navike. Ne smeta mi da spavam u njegovom krevetu, baš kao što mi ne smeta da vodimo ljubav u mom. Odrasli smo, zaboga, možemo mnogo što šta.
"Ovde?"
"Ili tamo, sve jedno je. Rekla sam ti već, zaljubljena sam, a ti činiš da bude nepovratno."
Nekada mi je trebalo mnogo vremena da se spremim. Kako starim, kako me nije briga kako izgledam, tako mi treba sve manje vremena.
Kosta je ležao na mom krevetu i gledao kroz stakleni zid pokrivem samo čaršafom, nije se pomerio ni milimetar, a memi se voda sliva niz leđa.
Nije hteo u kupatilo sa mnom, verovatno zato što iz kupatila ne bi izašli skoro, a sada ga gledam kako nepomično leži.
"Jesi li živ?"
"Umro u sladostrasti. Živ sam, a pogled je veličanstven!"
"Još nisi video sve", uzimam daljinski upravljač i pritiskam taster. Zid postaje ogledalo, a moj peškir nestaje pod mojim nogama.
Verujem da je radio svakakve ludosti, ali volim ogledala, a sada imam prilike da ga posmatram u različitim uglovima.
"Ovaj pogled mi se više sviđa..."
Klub 'Dabl V' je bio prepun, a Kosta je želeo da ga obiđe. Obezbedio je separe za sve nas i ujedno pozvao Vladimira da se 'propisno upoznamo'.
Tip je bio profi dok smo sarađivali, znajući sada da je jedan od dvoje najbližih Kostinih prijatelja nisam ni mogla da ga šarmiram.
"Volim da pravim klan. Znaš, ono, prijatelje drži blizu. Ovo je naš klan, moje devojke i njihovi muževi", pokažem rukom ka društvu, naravno Vladimir i Miloš se poznaju, "Smatram da je čovek jak samo onoliko koliko podrške ima."
"Kosta je govorio o plemenu, ali klan je prigodan izraz", pruža mi ruku da se rukujeno, zatim me privlači u zagrljaj, "Biću vam kum na venčanju."
Pogled mi znači 'zezaš me', ali njegov osmeh otkriva mi pravu nameru, "Oženiće te. Samo žena dostojna njega može poslodavcu da kaže da joj popuši. Voleo bih da sam video tu scenu. I šta da ti popuši?"
"Lulu mira? Da mi se napase? Odakle znam, tako me krenula emocija", smejem se slatko, ali još vrtim reči, kum na venčanju.
To me podseti, već sam se udavala, a jedna drugoj smo bile kume. Svoju sam kumu potrošila... Na Savu! Smejem se još jače, ali šta da kažem, srećna sam. Sa kumom ili ne, srećna sam.
Sve je polako počelo da dobija na smislu.
Kosta nam se vraća iz obilaska, spušta ruku na moj kuk, a smešak mu krasi lice. Drugu ruku pruža Vladimiru, sve je delovalo kao da su zaključili dogovor.
"Hvala za separe", poljubim ga iza uha, "Hvala za opuštajuće veče", nastavljam ka vratu, "Hvala ti što si popustio...", ljubim mu usne. Shvata jako dobro na šta sam mislila, ja sam ga sve vreme proganjala, faktički, on je na kraju popustio, fizički.
"Hvala tebi što si bila uporna", odgovara mi poljupcem i vreme staje za nas.
To je to, volim ga. Nisam samo zaljubljena, već znam da ga volim kada mi je srce preskočilo udarac.
Dakle, to je nešto novo...
"Jebi ga, upravo sam shvatila da te volim!", glava mi počiva na njegovim grudima, stojimo zagrljeni u uglu separea, njišemo se u ritmu muzike. Jednostavno, postojimo. Nas dvoje i niko više.
"To znači da ćeš se udati za mene?"
"Znači da ću zbog tebe da odem na kraj sveta..."
🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺
"Hajde kući, hladi ti se večera
Crna kafa s pola kocke šećera
Nek se hlade i kafa i večera
Samo nek je nama topla postelja
Požuri, dragane, dragane
Dok srce ne stane, ne stane
Požuri, dragane, dragane
Dok srce ne stane, ne stane
Hajde kući, hladi ti se večera
Crna kafa s pola kocke šećera
Nek se hladе i kafa i večera
Samo nek jе nama topla postelja"
Ja ovo prvi put čula i zadnja dva dana se valjam od smeha.
Pa, gde si ti meni, Dragane, Dragane?
