"Znaš…
Crne rupe nastaju kada se um ubrza do beskonačnosti.
Ali u negativnom smislu.
Tako da u njima nema ničega.
N
ema prostora.
Vremena.
Nema drugih ljudi.
Nema čak ni tebe.
U crnim rupama možeš ludo da se zezaš.
Da lebdiš iznad zemlje.
Da slušaš rock ´n´ roll.
Dozivaš kišu.
Ili da mazneš neku lepu ribu.
Samo je bezveze kada se probudiš….“***
I bilo je bezveze kada sam se probudila.
Na trosedu, u svojoj maslinastoj haljini, razmazane maskare i gadnim zadahom. U fotelji je dremao Miha, a David zamišljen stajao pored prozora. Od iritantnog Milana nije bilo ni traga.
"Dobro jutro", kažem tiho, da ne uplašim čoveka.
"Dobro jutro", pogled mu je pun sete, pa brzo na lice navuče osmeh. Ali, oči mu se nisu smešile, "Kako si?"
"Zašto me svaki put kada se napijem pitaju isto pitanje?"
"Veoma si zanimljiva pijanica. Pevaš, igraš i smeješ se. Ti si tako laka za čitanje..."
"Ali teška za manipulaciju."
"Teška i bezobrazna. Oterala si Milana. Uvredila ga do bola."
"Nisam mu ostala dužna, to što se uvredio sopstvenom medicinom njegov je problem. Idem da piškim."
"Idi, naručio sam doručak i kafu. Ne verujem da ste sposobni za vožnju kući. Imaš nešto potrepština u kupatilu, sredi se..."
Dobila sam još jednog starijeg brata. Nije mi popovao, ali se prema meni poneo sa dosta nežnosti. Nije to ona muško-ženska nežnost, mnogo je drugačije.
Odvalila sam vodu sa teče i zaparila tuš kabinu pre nego što sam zakoračila na prelepe ružičaste pločice. Prijala mi je vrela voda, s obzirom da sam ličila na Čumu, onom kojom plaše decu. Šminka razmazana, kosa umršena, smrdljiva kao bure u vinskom podrumu.
A kupka sa mirisom orhideje. Opuštajuće, nežno i sveže.
Šampon sa nekim biljima, opio mi je sva čula.
Nepozvan, Kosta se ponovo uvukao u moje misli. Bio je tu... Čačkao me. Znala sam da to nije samo zanesenost, fiksacija da je rođen za mene. Daleko je vipe od toga, ja sam se zaljubila u njega. Čak mi je nedostajako i njegovo dosadno slanje poruka. Barem sam znala da je u tom trenu mislio na mene.
A sada? Da li sada misli na mene ili gužva posteljinu sa manekenkom?
Da li?
Stisla sam onu kupku malo jače i pokajala se. Pene je bilo previše, ali nema veze. Barem je stradala kupka, a ne nečiji slabašni savršeni vratić, zbog kog bih mogla da robijam.
A da ima lep vratić, beo, ima. Da je zgidna, zgodna je.
Da je mrzim, mrzim je!
Ali ona nema čičnost, čim se povinuje Kostinim željama, a da je zahtevan, zahtevan je!
Voda se već ohladila, ali moja glava i misli o Kosti i Janji nisu. Ni malo.
Gledam svoj odraz u ogledalu. Umorna sam. Umorna, a ne znam od čega i zašto. Umorna sam i polako moje brane popuštaju kada mi se rodi prva suza. Za njom još dva reda istih preko opranih obraza.
Zašto?
Volela sam Savu na neki način, jer da nisam razveli bi se mi odavno. Poštovala sam ga, nisam ga varala.
Zašto?
Mogla sam...
Nisam.
Sada, posle milon godina pomislim na drugog muškarca i on mi momentalno postavi barijeru. Zid između nas.
Čujem da se veata sobe otvaraju, šum vode me više ne ometa i nadam se da je doručak jak, a kafa još jača.
Moj stomak se oglasi, pa samo u bade mantilu zakoračim van kupatila.
Soba je prazna.
Kolica sa hranom stoje pored garniture na kojoj sam doskora ležala oduzeta od reaonosti, nema Mihe, nema Davida... Sama ja i hrana.
Pogledam po ostatku apartmana, zaista sam sama.
Zavesa terase se pomera...
Vetrić je pogurava i moli me da zakoračim van sobe.
Uzimam šolju, pa točim kafu i miris me obuzima. Bosim stopalom proveravam koliko je pod terase vruć, po suncu rekla bih da je podne i kada shvatim da je podnošljivo spustim celo stopalo.
I stanem u mestu.
Okrenut mi je leđima. Širokim i jakim leđima, oslonjen na ogradu terese posmatra luku i grad koji ne spava.
Ta bih leđa i držanje prepoznala, toliko puta sam ta leđa u mislima grlila. Leđa, pa leđa, sanjala sam ja i te ruke, taj stav, ali... Zašto je tu?
"Jesi li se nagledala?"
"Misliš da gledam u tebe?"
"U mene ili kroz mene, ali stojiš tačno iza mojih leđa. Kako si?"
"Odlično, hvala na pitanju. Otkud ti ovde, zar nisam sve regulisala sa Vladimirom?"
"Što se posla tiče, jesi. Ali Slobodan je jako ljut na tebe. Pobegla si mu."
"Izvini, ali molim? Ja sam odavno odrasla žena koja koristi pravom zagarantovane slobode. Nisam mu pobegla, nego sam otišla na odmor. Šta je problem?", napokon se udostojio da me pogleda. Preko ramena doduše, ali da me vidi.
Bade mantil nije mnogo ostavljao mašti, a mokra mi kosa ležala je na mojim ramenima.
"Problem je što si nestala. I šti je Danilo ćutao gde si. Mislio sam da opet praviš neke smicalice."
"Kosta, kaži mi zašto si došao, hoću da popijem kafu u miru."
"Zbog tebe. Dala si otkaz u 'Fokusu', javili su mi. Imala si tri testa na trudnoću i brdo lekova. Mislio sam da se desilo nešto loše."
"Dete je za tebe nešto loše?", ruka u kojoj držim šoljicu kafe već mi drhti, njegov je glas hladan. I proračunat, "Svakako smo oboje nastavili dalje, ti sa Janjom, ja imam Mihajla...", izmislim frajera u trenutku, Mihu i Davida sigurno zna, "Test na trudnoću je sasvim razumna stvar kada se dvoje bave seksom. Ti nikada nisi kupovao test?", otpijem gutljaj kafe i pogledam ga čedno.
"Ja nisam želeo da se bavim testovima! Mukarac ili pravi decu ili jebe. Jebe, Olivera i sada mi je krivo što te nisam pričepio onako pijanu umesto što sam ti se potpisao na sise!"
"Malo smo bezobrazni, zar ne? Imao si priliku da me jebeš, sada možeš samo u svatove da mi kreneš!"
"Olivera, testiraš moje strpljenje!"
"Hladi mi se kafa!"
Da li sam rekla da je stajao na metar od mene?
Nisam?
E, pa, jeste.
I nisam znala da ptica grabljivica pređe taj metar u sekundi.
Toliko je grabljivcu u njemu trebalo da me zgrabi i usne položi na moje.
Toliko mu je trebalo da me stisne u naručje, ruke mi okuje iza leđa dok se porculan razleteo po mermeru terase. Toliko, samo sekund.
"Znam da Mihajlo ne postoji."
"Ali postoji Janja..."
Nasmejao se grleno. Jako i zvučno. Nasmejao se od srca, zatim nastavio da me ljubi po licu, vratu, grudima, da me ljubi i vibrira na mojoj koži, "Janja postoji koliko i Mihajlo, zar ne? Do mene je stiglo drugo ime, recimo Dragan!"
"Kosta, pusti me!", pokušam da se otmem, koliko god želela, toliko sada ne želim. Ne sada, ne ovde, ne ovako.
"Pustiću te kada mi kažeš zašto! Zašto si se toliko inatila?"
"Idi, nisi poželjan!"
"Olivera?!", jače me stisnuo uza sebe i tačno sam znala šta mu je trenutno na pameti. I meni je. Baš to. Isto.
"Pusti me, Kosta... Samo me pusti. Mi ne postojimo", kažem ono što mi leži na usnama, ali ne i na srcu, "Pusti me, jer pogrešićemo. Mi smo isti i to je problem... Pusti me, jer dovoljno je što sam zaljubljena, ako ostaneš, zavoleću te...", kažem i ono sa srca, moje reči zalivaju suze, a podržavaju drhtaji. Moje telo govori iste reči kao i moje usne i tada osetim da me pušta, kao da sam ga opekla.
Stoji i gleda me. Miran.
Sekundu... Dve... Beskonačno dugih pet...
Zatim pada na kolena, preko srče nastale od šoljica i glesa me u oči.
I ćuti...
Okrenem mu leđa i ostavim ga na terasi.
Samo tako, bez reči, odem po kafu i nove šoljice. Dve.
Za oboje.
🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺
****Crni bombarder****
