Valjala sam se u svom krevetu. Raširenih ruku, uživala sam u senzaciji koju mi stvara dodir pamuka na koži. Uzvreloj koži pod kojom je krv kolala ogromnom brzinom.
Kosta mi je opsedao misli čak i u vremenu kada se povukao iz mog života, fizički. Ostao je, pa da kažem, duhovno.
Dsnima sam sebi misli sklanjala staonim potragama za stanom. Našla par dobrih građevina, a opet nedovoljno dobrih za mene.
Esteta je s jedne strane tražio perfekciju i izvanrednost u jednostavnosti, sa druge arhitekta je ludeo. Ni jedna zgarada nije onakva kakvu bi za sebe izgradila, ni jedan stan nije dovoljno kvalitetan. Zato, poslušala sam oca i oredelila se za treću opciju, stan u izgradnji, sa dodatim uslovima po, naravno, višoj ceni.
I našla sam penthaus, nešto čega sam se užasavala i nisam nalazila njegovu svrhu, u zgradi koju su gradili tatini ljudi. Po punoj ceni, bez popusta za familiju.
Mogu da se uselim za tri nedelje, ostale su samo finese.
Kupatilo ima špansku keramiku u kombinaciji sa kaljenim staklom, tuš kabinu, kadu u sklopu đakuzija. Kupatilo je veličine dve moje spavaće sobe, sada.
Kupatilo, kud se za njega prvo uhvatih?!
Četiri sobe, sasvim dovoljno za mene i mene i moje potrebe. Glavna spavaća soba, iliti moja, moja, baš moja soba ima ceo stakleni zid koji je zamračen sa spoljne strane, a iznutra je ogledalo/prozor/zamračen - po potrebi. Tačno znam gde ću staviti krevet!
Ležaću gola kao od majke rođena odmah uz prizor i niko neće znati da sam tu! Ili možda malo da ga pomerim od prozora, čisto da ne ispadnem kroz isti?
Kuhinja je crna... Nju znam da koristim, ali slabije. Možda nekad naučim čemu služe sve one knjige recepata?
Dnevna soba... E, ona će biti najveća jer je centralna prostorija. Ugaona garnitura biće odaljena od prozora ai zida. Nekoliko bar stočića koje sam već snimila u salonu nameštaja biše odlični uz lejzi-begs koje planiram da postavim svuda po dnevnoj sobi. Možda jesam Olivera Velika, ali sam i dalje Samo Olja svojim prijateljima!
Muzički uređaj, televizor, električni kamin. To sam zaplanirala da bude negde, samo ne znam još gde.
Trpezarija sa stolom za dvanaest čoveka! Ne da se vidi raskoš, već da mogu da ugostim sve prijatelje, a imam ih taman toliko, baš kao i u kući mojih roditelja.
I dosta prostora.... Za nekad...
Ne za dete, o deci sada ne razmišljam.
Ja sam neodgovorna tatina ćerka kada su u pitanju biljke, ljubimci i deca. Još sam sebična, teško da bih mogla da brinem o detetu. Zato je Sava bio savršen, ni on nije uživao u ideji-deca. Prostor mi treba za mene. I samo za mene.
Otac mi je obećao iznenađenje, kaže do dana dok se ne uselim neću znati šta je to. I verujem da će biti tako, iznenađujuće, savršeno i jedinstveno.
Treba da se spremam, Maja organizuje neku feštu, a ja se još uvek izležavam u svom krevetu, misleći o svom penthausu i tome koliko ne mislim na Kostu. A mislim, stalno.
Čak i sada, dok imam dilemu šta obući, prva mi je pomisao, u čemu bi mogla da se svidim Kosti. Šta bi kosta voleo? Kako bi Kosta reagovao? Kosta, Kosta, Kosta!
Zamolili smo Saru da ne givori Milošu ništa, jer ako kaže, Kosta će biti tamo. Kosta, Kosta, Kosta... Kako mu samo ime divno zvuči kada sklizne sa mojih usana? Kosta!
Zadovoljna onim što vidim, sačekam poziv na telefon. Mila je na dežurstvu, Danilo u nekoj kafani kao po običaju a taksi vozilo stoji pred mojom kućom.
I taksista mi otvara vrata iza kojih vidim Tanjinu tršavu i crvenu kosu. Ovog puta nema čaše vine u rukama.
"Gde idemo, večeras?"
"Večeras? Idemo na kraj sveta! Večeras idemo u zaborav!", znam šta te reči znače, pa bolje da se psihički spremim.
Večeras idemo negde gde su karirani stoljnaci i muzika na uvce.
Negde gde ciga bez svojih, ali zato sa zlatnim zubima, prstima cima žice violine. Gde će neko dohvatiti gitaru u elanu i amaterski odsvirati nešto za svoju dušu. I gde će se pevati u distonalitetu ista pesma u više glasova.
"Onda, na kraj sveta!", moja štikla zapela je o prag automobila i momentaono pukla.
"Baksuze!"
Dok sam otrčala nazad kući da zamenim štikle, shvatila sam da izgeldam isto onako kako sam izgledala pre deset godina. Ne fizički, fizički se videlo da sam ubila tridesetu, ali osmeh je bio isti. I zvezdice u očima. I rumenilo obraza. Ponovo sam srećna.
"Idemo, pokušaj drugi!"
Momak za volanom menjao je muzičke liste sa Ipoda, smejao se zajedno sa nama. Vozio i podjednako uživao u našem ludiranju. Na žalost, nismo mogle da ga pozovemo da nam se pridruži, ovo je bilo žensko veče.
Naše veče.
Da namontirane za crveni tepih sedimo u birtiji i jedemo svinjska rebaraca i pečenje, zatim masnim prstima kitimo muziku i onog bezubog cigu.
"Lepo je ovde?", Sara progovara kada krenemo da ulazimo u polupraznu kafanu.
"Lepo?", Tanja se nadovezuje, "Na skali od jedan do dva, koliko lepo?"
"Nula", odgovara i Maja, na šta im se smejem.
"Najslađe se jede na ovakvim mestima. Najbolje ceseli na ovim stolovima", proguram se ispred njih i nađem sto za nas četiri.
Sednem, ni malo damski i podignem ruku, "Pivo, vino i dve rakije", diktiram momku kome bale teku niz bradu, a masna mu kosa ubada u oči, "Kilo svinjskog i kilo jagnjetine, dve pogače, papričice, šopska i moravska. Za ostala pića, kazaćemo ti kasnije!"
"Kaži mi da je pivo za tebe!"
"Naravno da je za mene! Odavno pivo nisam pila, uz pečenje ima da klizi!"
"Ima da klizimo mi večeras po ulici, ali nek ide život!", Sara nije rekla Milošu gde idemo, po prvi put. Jedino je Petar znao.
"Nek ide život!", naša su pića stigla, sklonila sam čašu, obrisala grlić flaše i nategla zidarsko pivo kao da sam na gradilištu.
Nije nam prvi, hvala Bogu ni poslednji put da obilazimo klubove, kafane i birtije, tako da ni ovo veče neće proći drugačije. Uz dobru klopu, piće i još bolje društvo, ovo je naše veče bez ibzira gde se nalazimo...
"Sećaš li se kada ste Miloš i ti krenuli da se zabvljate?", Maja se dovikivala sa Sarom preko muzike, "Pa smo bile u frci da ne nađe onaj štek koji je Tanja napravila?"
"Kada smo varile na terasi Tanjinog stana, a njenu mamu farbale da mirišu čajevi koje pijemo. Oni za mršavljenje?"
"Samo da znate, još imam taj štek. I ne, Miloš kao nije znao da je Sara barem pet puta izašla s njim navarena? Kako si samo bila napeta na početku vaše veze i sad mu rodila dvoje dece!", Tanja se okrenula Sari i pogledala je nežno. Tanja je imala devojčicu. Sara dečake. Maja indijance. Ja nisam imala ništa. Ni papagaja, ni mačku, ni psa, ni biljku...
"Sećate li se...", krenula je naša seansa 'sećaš li se Doli Bel?', uz dobru muziku i ritam koji vozi. Naš ritam dana...
Ali onda je ritam usporio i nešto što godinama nisam čula prelomilo je vazduh i smirilo glasove.
Dok je dečko sa mikrofonom, jer teško da je pevač, kasapio sve ostale pesme, Džejeva mu je legla, kaompesnica na oko.
Sa prvim taktovima sam ućutala. Moj osmeh je zamro i samo sam slušala kako od ljubavi do mržnje ima malo, shvatajući da je opozit ljubavi u stvari ravnodušnost.
Kada nekog mrziš, ipak imaš neka osećanja. Kada te neko povredi, ipak ti je stalo.
Sava me nije povredio, udario me u žensku sujetu. Ravnodušnost...
Kosta je uradio isto... Ali ovog puta me je zabolelo...
Nategla sam još jedno pivo i tresnula praznu bocu o pod...
"...Ako od ljubavi do mržnje ima tako malo
Ja bih hteo da me mrziš najviše na svetu
Ali bojim se da tebi do mene nije stalo
Da sam ti bio parna ruža u buketu
Ali bojim se da tebi do mene nije stalo
Da sam ti bio parna ruža u buketu
Od tuge ću za tobom za noć da ostarim
Sve su moje nove bore tvoji putevi sa njim
I ne bi ni jedan trag u snegu za mnom ostao
Baš toliko sam bez tebe, dušo, propao..."
Džej
