Rutina je ono što me drži moglo bi se reći, prisebno.
Nisam se napila, iako sam želela. Mislim da mi je zadnje veče na Zakintosu bilo presudno, odvalila sam se.
Dakle, kada sam stigla kod roditelja bila sam sveža, odmorna i prisebna.
I naravno, izrešetana.
Ali mi je trebala ta rutina. Posao i krov nad glavom.
Dok je mamu zanimao provod, kakvu su muškarci, jesam li zapazila nekog, tatu je kopkalo nešto drugo. Zašto sam rešila da se vratim.
"Rekao si da nisam tatina ćerka i da prestanem da se ponašam kao klinka. Vratila sam se, jer moram da se uhvatim u koštac sa novim problemima. Dakle, kad se selim u stan?"
"Možeš odmah. Sve je isplaćeno na tvoj račun, proverio sam. Sava se ne oglašava zbog uništene imovine."
"Čudi me, odavno smo ga posrali. Nego, stvarno, odmah?"
"Odmah. Ključevi su tu, kaži šta treba da se preseli."
Salon nameštaja, za početaj, pomislim, stan nije opremljen...
"Jeste, opremljen je. Znao sam da hoćeš da se preseliš, pa je sređeno", kad li je počeo da čita misli?
Pomislim, hvala tata... Ne, ne čita misli, znači mislim na glas.
"Odlično, hvala ti. Onda ostaju samo lični predmeti", iliti tri puna garderobera, dva cipelarnika i ostalo...
"Majka i ja ti ne pomažemo. Zovi drugarice", zna koliko ličnih predmeta imam, šah mat, za Danila.
"Onda, bolje da naručim večeru", ujedno pozivam ekipu i kako je vikend na pomolu, sve su tu. Da mi pomognu.
"Olja, pogled je veličanstven!"
"Zaista jeste", Petar odgovara Tanji i stoje pored staklenog zida moje sobe. Onog koji je ogledalo i zamračen prozor, sve u jednom, "Možda nam dozvoli da ga krstimo?", čujem ga kako joj zavodljivo kao šapuće, pa se nasmešim.
"Ćuti, budalo, možda nam i dozvoli!", znaju da sam tu, ali ako bi hteli da mi krste zid, neka ga krste. Kad nisam tu i dobro obrišu staklo posle.
"Večara je stigla. Ne znam kako da vam se svima zahvalim..."
"Tako što ćeš da nam čuvaš decu sledeći vikend", Sara se javlja i trpa komad roštilja u usta.
"Meni cveće uvene. Plastično cveće mi uvene da budem precizna, hoćeš decu da ti čuvam!"
"Ako ja mogu da secam kutije sa tvojim gaćama ima da mi čuvaš decu."
"Dobro..."
Tu noć sam lepo spavala. Imala sam pogled na ceo grad i samo sam želela da znam koja svetleća tačkica je ta moja srećna zvezda.
Nisam je našla, a kažu da se pod nekom svako rodi. Moja je sagorela, izgleda.
Ne, nisam nezahvalna, ali uvek sam verovala u ljubav, gledala svoje roditelje kako se vole i nadala se da ću imati takav život.
Zašto onda moje zvezde nema, pa sam dobila Savu?
Sledeće noću, spavala sam još lepše. Mirnije, jer sam prestala da razmišljam o srećnoj zvezdi.
Jednostavno, Sava je bio tu da me nauči šta to ne valja...
Treće noći, kao da se sve urotilo protiv mene.
Bolela me glava, hvatala trema jer krećem da radim kod oca i na kraju neko ko mi uporno zvoni na vrata stana.
Polu obučena i nada sve besna, otvorila sam vrata stana i ostala zabezeknuta. Moraću tati da spomenem da je loše obezbeđenje u zgradi.
"Jedva sam te našao!"
"Ne znam zašto si me tražio!", dozvolim da mi se ogrtač otkači i da se spavaćica jasno vidi. A ona je ocrtavala sve ostalo.
Stojim na vratima i svojim telom blokiram nezvanom gostu pogled na unutrašnjost.
