O, da!
Muškarcu pipneš pravo dugme, ili ga u mom slučaju nazoveš curicom, da ne kažem pičicom i odmah postane ono za šta je rođen.
Da dominira, da se kurči i da se dokazuje.
Kod nas u kući feminizam nije doživeo renesansu.
Svi smo ravnopravni, ali se zna ko je jači, a ko logičniji. Zato postoje dva pola da se međusobno dopunjuju. Da budu suprotnosti, nežnost spram snage, mišići da pomere trokrilni šifonjer i damica u nevolji.
Zgrabio me za ruku i povukao čim je bilo šanse pobeći. Bez reči vozio je prema periferiji grada i znala sam da vozi ka svojoj kući, tamo gde sam jednom prespavala i jedva našla trpezariju. Već me hiljadu žmaraca podilazilo, kada je naglo ukočio i pogledao me intenzivni pogledom.
"Znaš li ti šta hoćeš, u opšte?"
"Znam. Znaš li ti?"
"Tebe. Hoću tebe."
"Ali mi sarađujemo..."
"Ne seri više! Hiljadu puta sam ti rekao da mi je žao. Povredio sam nas oboje. Ja sam se jeo, ti si bila ljuta... Ali, šta ti hoćeš?!"
"Ja? Ja hoću malo više od 'izvini'. Hoću da vidim to izvini, da ga osetim, da znam da postoji značenje! Hoću da budeš što jesi, a ne zbog mene da postaješ papučar. Hoću da svlažim kad progovoriš, da svršim kad me poljubiš. Hoću da režiš kad ti njuškam parfem, hoću...", mnogo toga hoću da kažem, ali nemam priliku, njegove su usne na mojim, zateže me sigurnosni pojas koji mi se useca u rame, i psujem samu sebe što imam kombinezon!
Reži na mojim usnama i verujem da ga i on sam psuje, "Ubićeš nas jednog dana!"
"Da, dragi... Evo, sve si u pravu!"
Nije stigao ni ključ u bravu da umetne, ali je savršeno uspeo da mi već na ulaznim vratima pronađe rajsflešlus i dok smo došli do sobe, ostala sam bez odeće. Za mojom, nestala je i njegova.
"Sve jesam, papučar i kukavica nisam. Hteo sam da budem fin. Da shvatiš da mi je žao. Da se iskupim. Šta sam dobio? Jebeš me u mozak!"
"Bolje ja tebe u mozak, nego ti mene", otkačim grudnjak i čekam dalje.
"Ne u mozak, u razum!"
"U pravu si, dragi!"
"Evo, i sada me prcaš!", skida poslednji komad odeće, reži na mene, pa se prosto pitam... Dal da begam, il da legam?
Isplatilo mi se leći... Koliko god bili razumni ljudi, jelte to nas razlikuje od životinja, kada dođemo do tačke da ključamo, dal od besa, strasti ili zadovoljstva; kada nas obuzmu instinkti tu samokontrola skoro pa nestaje.
Opet, dašak iste postoji, tako da uživam u okupaciji kojoj sam izložena.
Ljubi me i u potpunosti sam mi izložena, predala sam se njegovim rukama bez i trunke želje da mu se suprostavim.
Bila sam u potpunosti iskrena, zaljubila sam se, nisam daleko od toga da ga zavolim, a svojim sve češćim prisustvom mi onemugućava da se zaštitim.
Fizionomija je s razlogom različita. Mogućnosti su sa razlogom različite.
Ležimo u kašici i s jedne strane miluje me dahom, s druge rukama me grli i neguje. Celim svojim telom štiti moje, kada bi ja trebalo da ga zaštitim na isti način, omanula bih.
"Slušao sam od Miloša... Rekao sam ti?", klimam glavom i ćutim... Volim da ga slušam, "Shvatio sam zajeb kada si mi prkosila. Stavi se na moje mesto, čekam da iz 'Fokusa' zajebu stvar, ostavljam tebe izloženu, oni tovare odgovornost na arhitektu. Sada kada su popadali... Svakako, pokazala si mi da si pametnija od njih, a da sam ja bio budala."
"Nisi", kratko kažem i nastavim da se gnjezdim u njegovom naručju. Ovde želim biti, ovde mi se dopada.
Ne želim da idem na tu stranu, ali ako bih poredila Savu i Kostu, shvatila bih koja je razlika između dečaka i muškarca. Sava je bio dečak, dokazano. Kosta je zaštitnik. Moj brak sa Savom me ostavio na nivou brucoša, Kosta me nagoni da sazrim. Promeniće me, u mojim tridesetim, nateraće me da odrastem pored njega, "Šta je bilo s Janjom?"
"Isto što i sa tvojim imaginarnim momkom. Janja ne postoji, doduše u apstraktnom smislu, dok onaj tvoj ne postoji regularno. Bio je neki koktel prijem, pojavio sam se, pozdravili smo se, uslikani smo. Otišao sam i spremao se da ti majci zavrnem šiju. Danilo bi možda i rekao gde si, ali Mila nije odustajala. Pojavila se na mojim vrstima, Miloš je ispratio sa patrolom. To je kraća verzija. Posle je Mila popustila i rekla mi da si s Mihom, našao sam Davida, našao tebe... Spavaš?"
"Slušam te. Volim da te slušam. Imaš lep glas, mogao bi izveštaj sa berze da mi čitaš, opet bih uživala. I, gde smo mi sada? I dalje se igramo ili si shvatio da sam fatalna žena?"
"Ja se ne igram od trenutka kada sam pao na kolena na onoj terasi. I jesi fatalna, za mene. Želeo bih da uspemo. Nas dvoje, protiv celog sveta."
"Nas dvoje..."
I bilo smo nas dvoje...
Narednog jutra domaćica mi je donela doručak u krevetu, novu odeću i dala mi instrukcije gde se Kosta nalazi.
Jela sam, obukla se i pozvala taksi. Moj automobil je ostao na parkingu kvazi restorana kada me je Kosta odvukao. Trebao mi je moj automobil.
Pozvala sam majku, sada mi je majka trebala.
Bila je kući, tako da sam požurila da je vidim.
"Znači, dolijao je?"
"Mama... Ti nisi htela da mu kažeš gde sam?"
"Nisam. Znaš li zašto? Zato što moja ćerka nije raskalašna alkoholičarka kako si izgledala tih dana. Ni Sava, ni niko nije mogao da te dotakne, nisi bila slomljena ni dok si živela kod nas, ali te je Kosta uzdrmao. Šta je izvodio, ne znam, ali ja imam samo jedno dete, a i da vas imam više, niste za bacanje. Dakle?"
"Dolijao je. Želi da uspemo, ali nešto u meni želi da ga maltretira. Onako, zajebantski."
"Onda, šta te sprečava? A, da, neiskustvi, dva momka od petnaeste do sada, ovo je treći. Ako je zaslužio, ako ćeš. Ali ne preteruj, svako ima svoje dosta, Olja...", toči kafu u šoljice i spušta jednu ispred mene, "Otac je ponosan na tebe. Ja sam ponosna na tebe. Da smo želeli bolje dete ne bi ga dobili. Olivera, ceo svet je tvoj, iskoristi ga", grli me dok sedim i spuštam glavu na njen trbuh. Ovo je majka. Ovo je prijatelj, ovo je sigurnost.
Majka jeste u pravu. Uvek. Sagleda stvari iz više ugla i u pravu je. Nemam iskustva. Prvi momak... Pa mogla bih reći srednjoškolska ljubav. Drugi momak Sava. Kosta nije ni adolescent, ni momak, on je muškarac. Kako rukovati muškarcem?
Preko kreveta?
Ne, taj je prošao sve.
Preko emocija?
Ne, taj je prošao svašta.
Preko šerpe?
Ima i majku i kuvaricu, jede taj sve.
Povučem se pred spoznajom da u stvari nemam pojma.
Što se posla tiče prošla sam đavolu kroz guzicu, dva puta.
Što se porodice tiče, imam savršen primer harmonije u odnosima. Istresu sve jedno drugom, ali nikada ljuti ne odu u krevet. Vole se i poštuju, to sam barem gledala iz dana u dan.
Ali kada su stvarne emocije, a ne fakultetska zalslepljenost u pitanju, tu aposlutno ne znam ništa.
Ni malo...
Ostala sam zakržljala i mislim da mi je potrebna žestoka rekalibracija.
Sava je bio zaljubljenost, zaslepljenost i na kraju navika.
Ovo je mnogo drugačije.
Ovo do sada osećala nisam...
Kosta me polako, ali sigurno uči nečemu drugom. Uči me da volim...
