"Prelep je, zar ne?"
"Možda..."
"Prelep je!"
"Možda!"
"Olivera? Pogledaj ga!", Maja je prstom uperila u muškarca, znači ne mladića, koji je prvo zaustavio motor, zatim skinuo kacigu i sišao sa istog. Prelazio je ulicu prema lokalnoj menjačnici dok smo nas dve ispijale kafu za vreme moje pauze za ručak.
Nasuprot njoj, moj predmet interseovanja bio je upravo motor.
Možda je bio lep, za skuter. Za motor ne.
Ustala sam, uzela telefon i slikala ga iz dva, tri ugla. Čisto za poređenje.
Maja se smejala, jer sam upala u posebno stanje u kome do sada nikad nisam bila. Nisam bila svoja, jednostavno. Kao da se Sava još mota oko mene.
"Hej, šta radiš tu?!", čujem muški glas, grub i ljut.
"Divim se mašini?", više zvuči kao pitanje, jer nisam znala kako će primiti vest. Ovo je skuter!
"Voliš motore?"
"Motore, da..."
"Hoćeš da te provezem?", Bože, pomozi mu!
"Ne može skuter da nas podnese", pokazujem mu na ime 'KiBi' ili šta već piše i znam šta je ovo. Nabudženi skuter, lep, ali skuter.
"Ne bi znala ti šta je motor...", ne mogu da mu dozvolim da nastavi, pa brže bolje progovaram, "O motorima i skuterima mogu da ti držim predavanje. Ovo je skuter. Fotelja gde sedneš i voziš, kao automobil. Može da razvije maksimum sto'dvaes na sat, ako je vozač ispod tri cifre. Motor od dvesta kubika može da podnese i preko stopedeset kila i da pređe stopedeset klika. Njega jašeš. Osećaš snagu među nogama...", izraz lica mu se menja kako gazim kroz priču i odlazim u detalje, "Kod njega je sve u brzini, ali i snazi. Kako mašine tako i vozača. Dakle, ovo je skuter... I ja mogu da ga vozim. Motor ne mogu."
"Pametnica, ne? Makni se da krenem..."
"Nema problema", slegnem ramenima i vratim se Maji. Ali tip dobacuje da bih trebala da mu dam priliku.
"Ne mogu, kratke mi noge."
"Nisu baš toliko kratke!"
"Prijatelju, kad probaš ozbiljnu mašinu, zovi me...", mašem mu i nastavljam da pijem kafu.
"Šta to bi?"
"Šta, Majče?"
"To? Sad? Nisi mu rekla da ti popuši!"
"Majče? Nemam više volje."
Nisam ni imala, iskreno. S jedne strane prošle su nedelje kako smo Kosta i ja poslednji put razgovarali. Sa druge, ugovor sa njim se privršava kraju, a ja sam samo sa njegovim advokatom imala komunikaciju. Sa treće strane, polako imam sve dokaze o mutljavini i bliži se dan da dam otkaz.
I možda dobijem posao kod oca.
"Nemaš volje? Razumem..."
"Razumeš ti đavola mog. Hoćemo još po piće?", Maja odmahuje glavom i kucka u sat. I njoj pauza ističe.
"Možda da izađemo negde za vikend? Mića i Miloš su ok, da znam, Petar bi možda s nama..."
"Majče, samo ako idemo u kafanu! Klubovi više ne dolaze u obzir."
Neke stvari se ćute. Jednostavno, ne mora se o njima ni pričati, intimne su. Opet... Kada nekog znaš celog žovota, neke reči su suvišne, dovoljna je gestikulacija. Mimika. Kako roditelj zna da ga dete laže? Jednostavno, čita ga. Pokret, izraz lica... Ton ili način govora... Mi smo se međusobno dobro poznavale. Maji sada nisam morala išta reći...
"Patiš, a samo si ga poljubila. Želiš ga?"
"Ne njega kao njega, više ono što on predstavlja. S jedne strane, Kosta je jak i žestok. S druge mračan i mističan. S treće, savršen. On je više tipova u jednom liku i želela sam da probam kako izgleda biti sa muškarcem koji neće čekati da ga opomenem da namesti krevet ili iznese hleb na sto."
"Lažeš."
"Lažem. Izazov je koji ne mogu ispuniti, planina koja se ne osvaja. Prelepo stvoren za mene. Ima nešto... Nešto što stvarno ne mogu da ti objasnim, ali nije samo fizička privlačnost. Nešto je jače od toga, ali ne umem ds objasnim šta."
"Lažeš! Olja, lažeš! Kosta je sve o čemu si sanjala kad smo bile klinke. Muškarac koji će da te uhvati za ruku i povede. Da te pogura. Da te osigura. Da te neguje i uz kog nećeš biti jaka žena, već samo žena. Kosta je ono čemu smo se molile i nadale, samo mi smo svoje pronašle u drugim, a ti si morala da se sapleteš prvo na Savu. Jebo te, daj otkaz!"
"Ne želim. Ne zbog posla ili novca, ne želim iz principa. Jedan istupak, drugi, stopeti... Izvini, ali nisam ti ja za to 'da gospodine, dragi', ja sam ti više za dobru svađu i pičkaranje nego za pognutu glavu."
"A zašto je tražio da daš otkaz?"
"Ne meša zadovoljstvo i posao."
"Ili mu se gadi gde radiš?"
"I meni se gadi mnogo toga...", skočila sam kao poparena, znala sam zašto traži da dam otkaz. Ali Maja... Ne znam da li zna?
"Maja... Koliko je prošlo od našeg 'Savagejta'?"
"Dve nedelje? Jače? Novac?"
"Uplaćen, ali zašto me Sava ne ubija u pojam?"
"Jer imaš šofera? Slobodan te još vozi... Kosta se brine za tebe, zato je hteo da daš otkaz! Olivera, gusko!"
"Da, Olivera guska! Sve vreme mi govori da to nije za mene. Mislim, otvoreno je rekao da se pazim. On meša pića, Maja, ali... Da, Kosta brine za mene!"
"I te kako. Ovu eansu možeš da mi uplatiš na račun, sada plati piće, moram da idem", kazala je lagano, stavila naočare na oči i jednostvano otišla.
Zato je Maja psiholog!
Zato je Maja to što jeste.
Svaka od nas je imala neku ulogu koja nam je ležala. Maja je glumila psihologa. Najluđa među nama, ali kada su drugi u pitanju njena je glava bila hladna. A jezik oštar. Sara je bila naša tešiteljica, nežna i ženszvena, ali kada je frka na pomolu veoma žestoka. Tanja je bila tata-mata za planiranje i kada Tanja nešto isplanira, to klizi kao mleko kroz bebino grlo. Ne daj Bože da neko drugi isplanira, uvek 'dođe do katastrofe'.
Na kraju, moja je uloga bila sveobuhvatna. Ako je nešto dogovor, onda sam ja ta koja mora da ispoptuje inače može da se umre. Ako se nešto utanači, možeš slobodno da zaliješ, jer sam na pola puta da izvršim. Na kraju, nikada nisam ništa obećavala, a da sumnjam i sebe, jer ja kada obećam- moram da ispunim. Nisam lažov.
Polako sam pogledala ka ulici. Ljudima nije bitno što sama sedim za stolom i natežem čašu vode. Meni nisu bili bitni ljudi. U stvari, malo ljudi koji su mi bitni. Njihovo mišljenje još manje. Glas sam mogla da im čujem, onako, kao izdaleka. Ali je nebitno povrh svega.
"Kuda, gospođo?", Slobodan se pravio Toša.
"Kući. Danas se ne vraćam na posao", i time zaradim nepoverljiv pogled. Javiće Kosti, kladim se.
Ali opet, nije me briga.
Iako sam lepo elaborilara Maji svoj status sa Kostom, još uvek tvrdim da čekam da ga vidim na kolenima. Razlika je samo u tome što više tu svoju misao ne nosim na dlanu.
Idem zato sada lepo, kući, da odmorim, jer ako bude sreće... Sutra ću biti mamurna. Večeras slušaću kafansku muziku.
Ako bude sreće, Kosta... Ako stvarno brine za mene na načine na koje mislim da brine, Kosta će stajati pred mojim vrstima....
