Ne mogu reći da sam imala podršku roditelja.
Pa dobro, kada se ponašam kao dete, roditelj i treba da se umeša, zar ne?
Umesto da nakon razvoda pumpam usne i sise, ja se hvatam u koštac sa osvetim na nivou vrtića.
On je meni, ja ću nemu.
Rufi se ne prašta lako iako iskreno šta bi mi i mogao? Opet bi mu to izašlo na nos, je kada bi ga moj Danilo dohvatio...
Strah me da ga Danilo ne dohvati i onako preventivno, sporta radi.
Elem, podršku nisam imala, a kako je nedelja jutro, nisam imala ni mogućnosti da nešto konkretno organizujem. Osim okupljanja u dnevnoj sobi mojih roditelja.
Dok je Danilo suptilno klimao glavom, Mila je bila zaprepašćena.
Moja ideja sa balegom je dobila dobar odjek, ali svako je od prisutnih imao još koju ideju.
Miloš se jedino nije nacrtao na skupu, prvo bio je na poslu, drugo bio bi saučesnik.
Zato je Mića jeo kokice kao u bioskopu, Maja mu kupila i dala da ućuti. Spram Miće, Petar je samo prokomentarisao da ću i ja smrdeti na govna, jer se s govnima igram.
"A da platimo dva cigančeta?"
"Gde je tu draž gledanja u oči?"
"A umesto balege da mu namestimo kurvu? I triper?"
"Ne, bolje nekog trandžu! Nije Sava nikada plaćao ono što ima kući. Treba mu doakati. Mislim...", i tu se rodila nova ideja!
Samo je bio problem, treba kopati po kontejneru.
Dojava koja je stigla dok smo se okupljali je da stan nije ispražnjen, ali je prodat. Doćiće u toku nedelje da pokupi stvari.
To je značilo da imam prostora za plan. Veoma smrdljiv i veoma odvratan plan...
"Imaš ključ?"
"Naravno da imam! A imaš li ti karton jaja!"
"Ima prodavnica. Hoćeš još nešto?"
"Nešto kvarljivo, ali da zamiriše tek kroz par dana..."
"Mleveno meso, dušo. Mleveno meso", Maja se smeška, što smo stariji to su nam ideje manje kreativne. Ali i dalje postoje što znači da nismo još za bacanje!
Mića se samo namrštio, zagrizao onu kokicu, a Petar... On je sa uživanjem slušao šta smišljamo, "Pa ti pamti, pa me prevari... Za tebe postoji poseban plan", naglasila je Tanja i nastavila da pravi spisak smrdljivih i kvarljivih stvari.
Moji roditelji su se isključili. Što vele, sa budalama ne treba kolo igrati.
Dobili smo ručak, majka je otišla na dežurstvo dok je tata ostao da nas nadzire. Lepo kažem, ponašamo se kao u vrtiću, treba nam staratelj.
Ali, naš staratelj dao nam je ključeve kombija, pa smo polako plan sprovodili u delo.
Jaja.
Meso.
Mleko.
Pseća kakica, u kesi.
Vrhunac je bilo kopanje po kontejneru...
Sa gumenim, klozetarskim rukavicama do laktova, skupljali smo tekućinu koja je curela iz kontejnera. Srećom, đubretari nisu odneli đubre i imali smo svašta nešto za skupiti i smestiti u kese.
Sada je bilo poželjno što pre stići do stana.
Udarile su me uspomene.
Od ulaznih vrata i velikog ogledala naspram cipelarnika i komode. Naspram čiviluka za jakne i kapute. Birala sam to ogledalo sa srebrnim ramom, da uz crno predsoblje razbije monotoniju.
Mrzeo je to ogledalo jer nije bilo crnog rama. A odneće ga novoj devojci.
Iza ogledala sam razmazala razbijeno jaje i sačekala da ga šperovina upije.
Persijski tepih koji je toliko voleo postao je moja naredna meta. Neće ga baciti ili pokloniti, dao je bogatstvo za njega.
Sa zadnje strane sipala sam tekućinu iz kontejnera srećna što će svaka vlas tepiha upiti smrad.
Garnitura ga je nervirala od uvek, neće je uneti u novu kuću. I onako rađena je po meri za dnevni boravak od pedeset kvadrata, neće imati gde da je smesti.
Nju sam poštedela spolja, ali malo smo začinili mehanizam iznutra. Pseća kakica sa mlevenim mesom, izvolte.
Obišli smo ceo stan i svuda gde je moglo, začinili smo.
"Šta kaže insajder?"
"U toku nedelje, tako da kada se sve ovo usmrdi..."
"Tačno, kada se usmrdi... Znaće da si ti."
"Neće. Mi smo svi otišli na jezero, jutros. Danilo nam je dao kombi koji nije registrovan na nas već u drugom gradu. Svetlo nismo palili, niko i ne zna da smo ovde..."
"Ako tako kažeš... Onda, sve je gotovo?"
"Gotovo, Sara, odavno!"
Rešene da proslavimo uspeh, ali opet smrdljive do kostiju, mogle smo samo da niz požarne stepenice izađemo iz zgrade i odvučemo se kod mene kući.
A gde ćeš boljeg slavlja nego gde se osećaš prijatno.
Tata je već zagrejao Majinog i Tanjinog muža, pa su bili prilično nasmejani kada smo se smrdljive vratile. Na smenu, sve smo se okupale i bacile odeću u crne kese.
Zatim sele, pa sa ostalima i nazdravile.
"Za lude ideje."
"Za prijatelje."
"Za detinjstvo!"
"Za nas!"
Ako neko misli da sa godinama dolazi mudrost, gledao je mog oca. Ako neko misli da sa godinama dolazi i ludost, opet je gledao u mog oca.
A gde ćeš luđeg čoveka od oca koji voli svoje dete do mere da ga podrži u ludosti?
Ili da ludom detetu dovede u kuću razjarenog muškaraca, visokog i krupnog?
Gledam u Kostu kroz čašu i moslim se, dal ga duplo vidim?
On posmatra feštu bataka i krilca iz 'Poruči i pokupi', zajedno sa dve daske mesa, ne znam odakle je tata poručio, i društvo iz vrtića koje još misli da je u vrtiću kako nazdravlja skupim vinom.
"Slavko...", opa, ovome se nisam nadala. Lik iz čaše govori!
"Kosta. Reci?"
"Zašto je tvoja ćerka krstarila kombijem kroz grad?"
"Zato što je bila drogirana u tvom klubu? Ne... Nije to bila ona, ona se malopre vratila sa jezera", osmeh mu je širok, stav prekrštenih ruku na grudima jasan znak da neće dati na nas.
"A zašto onda vuku džak za đubre na zadnjem braniku?"
"Iz istog razloga što vuku papir za guzicu na štiklama? Žene su to, zgaze u đubre i ne osvrću se nazad..."
Mislila sam da pratnju dobijam u ponedeljak. Mislila sam da vozača dobijam u ponedeljak. Mislila sam, ali Kosta je imao svoj plan koji je izuzimao mene iz planiranja.
Zato je moj tata preuzeo ulogu glasa razuma i održao predavanje. Žena kada zgazi đubre, zaboravi da je ikada bilo tu.
"Rekla sam ti da je baja do jaja."
"Rekla si da je plav!", sećam se tačno kad je Tanja rekla- plav, plave oči.
"Mislila sam crn!"
"Pitaj pijanu budalu! Nema veza, od nas nema ništa. Nismo na istoj talasnoj dužini."
"Veruj mi, on bi tebe po celoj dužini..."
"Ja bih njega i po širini...", šapućemo međusobno, i apsolutno se ne obaziremo na dešavanje oko nas.
Tek koji glasić, onako sitan i stidljiv dođe do nas, ali ni malo zanimljiv.
"Olivera, jesi čula šta sam te pitao?"
"Molim tata?"
"Zadovoljna si radom kod Pavlovića?", šta da mu kažem, sad?
"Jesam tata."
"Sigurna si da nećeš dati otkaz?", ovo je Kostino pitanje, majku mu jebem.
"Da, gospodine! Sigurna sam, neću dati otkaz! Manite me, slavim. Uživam. Družim se. Ili se pridružite veselom društvu...", i Kosta je stao ukopan. Nisam očekivala da će stati u mestu. Niti da će izvući stolicu, sesti preko puta mene i navaliti na rebarce. Ili da će lagano podići čašu i mom ocu reći -Toči!
Još manje, da će mi na sve to namignuti. Oblizati usne i raskopčati košulju.
Ali jeste uradio to.
I neka igre zvanično krenu...
