"Poštovanje, Danilo..."
"Čast je moja, Konstantine. Oliveru znaš, Pavle i Strahinja su ti poznati", moj otac kima ka dvojci policajaca, oni otpozdravljaju, "Poznaješ Blagoja i Milana, ostaje još da upoznaš ostale."
"Izgleda da Olivera takođe treba da upozna ostale. Pružićeš mi čast?", pruža mi ruku i privlači sebi.
"Volela bih, ali ja ne mešam poslovni i privatni život. Morao bi da izađeš iz jednog", smeškam se.
"Možda sam glupo postupio ranije, ali shvatio sam. Olivera..."
"Ne, taman posla! Upoznaćemo ostale, ali u moj krevet više nećeš ući. Posao je, ipak, bitniji od zadovoljstva", sve bi shvatila, ali zašto se moj otac drži za stomak, ne shvatam, "Tata, jesi li dobro?"
"Odlično sam, samo ste vi urnebesni. Imaćete lepu i pametnu dečicu."
"Tata, tebi ipak nije dobro. Da odložimo sastanak?"
"Nema potrebe, dobro sam. Hajde da vas sprovedem..."
S jedne strane svetlo, s druge tama. Na jednoj strani su dvojica sudija i nekoliko policajaca. Par lekara, tužioca i jedan sveštenik. Sa druge strane... Oa ne znam kako bih nazvala tu skupinu ljudi, osim da su mutni. I svi čavrljaju jedno s drugima, "Možda misliš da si u paralelnom univerzumu, ali ovde nije ništa paralelno. I nije udruženje, nije Masonerija, jednostavno smo se povezali...", mog oca prekida smeh koji dolazi iza mene i nastavlja očev govor, "Samo smo manje više svi rasli zajedno i nismo hteli da iko od nas propada", okrenem se ka glasu i prvi put vidim ovog čoveka.
"Olivera, drago mi je. Ovo je Konstantin."
"Da, Danilova ćerka i Slavoljubov sin. Znam vas, oduvek ste bili nestašna deca. Vladimir Milošević, Brajs, vama na usluzi", pokoloni se preda mnom.
"Brajs, kao Brajs, kao švercer oružja?"
"Navodni, ali to vama nije bitno, izgleda. Većina je rasla zajedno, i uvukla još po nekog. Neke su deca već zamenila, neki se drže. Večeras ste tu da se upoznamo, a imamo samo jednu tačku dnevnog reda. Prevoz belog roblja preko nas."
Zuuu, zuuu, zujim... Usta su mi otvorena, vilica pala. Raumatraće prevoz belog roblja? Preko nas? Kojih nas?
Izraz lica mi je bio užasan, verujem, jer moj sagovornik, Brajs, popeo je da se smeje.
"Ne prevezimo mi belo roblje, nego ide preko naše teritorije, mi treba da utvrdimo rute, javimo policiji, oni da ih pohvataju, tužilaštvo tuži, sudije osude", pokazuje rukom pojedinačno ka svakom od spomenutih i memi biva jasno.
"Vi, odnosno mi smo finansijeri države. Vi niste švercer oružja, vi dobavljate oružje za vojsku i policiju. Onaj tamo valja belo i pere pare preko fiktivne firme davajući porez državi. Zgrade koje se grade... Mi smo paravan za državne prljave poslove!"
"Tačno tako. A to što hodamo po tankim linijama nekada i slabo vidljivim nama daje legitimitet na obe strane, ali niko od nas neće finansirati ili podržati rat na ulicama, davajući deci oružje. Ili dozvoljavajući da se narkotici rasplinu po kvartovima. Daleko bilo zlostavljanje dece... Mi to sprečavamo, dobavljamo šta treba, a za uzvrat država zažmuri kada stavimo koji novčić više u naš džep. Tako da, dobro došla u porodicu, vidim da si shvatila lepo..."
"Bolje vas našla i nadam se da opraštate na mom neznanju..."
"Svidela bi se mom sinu, Kosta, lepo je čuvaj!"
"Naravno, gospodine", odgovara mu na šta se moj otac dodatno nasmeje.
"Bi on, ali ona ne bi. Oni imaju komplikovan odnos, da ne kažem, palamude ga. Idemo, Vlajče nas dvojica, neka se deca smeste."
