Ujutru me majka ispratila sa sendvičem u kesi, a Steva me dočekao sa bolnim izrazom lica. Ili mu je prst ostao zaglavljen u nečijem dupetu ili se njemu u guzicu uvuklo nešto i tu krepalo.
Onda sam shvatila da dolazi poreska inspekcija.
Kosta je rekao Milošu, Miloš krenuo da talaška, nema drugog.
"I, šta traži poreska?"
"Pa poreska rešenja i da li je porez plaćen!"
"Ma, šta konkretno?"
"Ugovore, planove, elaborate i račune za iste. Onda i saradnje firme koje su radile po našim projektima, pa materijal..."
"Znači sve ono što me ne zanima. Milosavljević je potvrdio ručak?"
"Olivera, vi ne razumete..."
"Stevo? Ako izgubimo klijenta, šta misliš šta će ko da razume? Milosavljević želi projekat, koji mi izvodimo i mi gradimo. Koliko je to para, Stevo? Šta ne razumem? Moje je da crtam i projektujem, ekonomska služba neka bistri politiku", sednem za računar i pokrenem nalog. Ali on je blokiran.
"Zašto sam blokirana?"
"Svi nalozi su blokirani. Ne možete da uđete u sistem, znači ručak..."
"Bože, Stevo...", izađem na hodnik pa krenem da se derem, "Pavloviću! Direktore!", on izađe iz kancelarije, besan, "Nalog mi je blokiran, imam sastanak sa Milosavljevićem. Srećom, ja sam analogni arhitekta, poneću planove iz kancelarije, da znate!"
"Radite šta hoćete", to mi kaži, majmune, "Hvala, direktore!"
Moj osmeh izražava trijumf, a Steva... Čini mi se da mi je dodeljen samo da me sabotira. Nesposoban do bola ili sjajan glumac. Pre će biti glumac.
"Ali, planovi ne smeju..."
"Slušajte me, dobro... Planovi smeju da napuste zgradu jer ih svaki put odnesem kući kada se ulogujem na nalog i od kuće ih rešavam. Razumeš? Hajde, uključi taj tvoj pileći mozak i prestani da izigravaš idiota, znam da nisi. Odličan si glumac, ali ja sam sa takvim kao ti išla u predškolsko. Shvati, sada se igram na fakultetu. Dakle, ručak je potvrđen?"
"Jeste!"
"Idem da nam zaradim pare!"
Sedela sam u 'Hill-u' i čekala... Jedno piće... Čekala... Kisela voda... Čekala... I na kraju dočekala zadihanog Kostu. Tresnuo se preko puta mene i izvinio se što kasni.
"Ručamo, pričamo ili se razilazimo?"
"Jedemo i pričamo. Šta si rešila oko posla?"
"I dalje sam zaposlena a ti moj klijent."
"Jebi ga. Na šta treba da pristanem oko planova?"
"Želim da ti udovoljim oko izgleda zgrade, konstrukcije, koncepcije, svega. Mogu da ue izvedem, ali su dva uslova."
"Pristajem!"
"Kosta, nisi čuo šta tražim."
"Pristajem. Biću ti blizu a to će biti bolno po tebe", spusti pogled na moje skrivene grudi, "A zabavno meni, jer ćeš patiti. Nikada nisam pomešao posao sa ostalim..."
"Da, gospodine!", iz mene izbija zabava, čik da vidim kako će biti, "Evo, trčim, gospodine."
"Ozbiljan sam, pristajem!"
"Promena lokacije i veći temelj?"
"Pristajem, a imam i savršenu lokaciju za te gabarite. Sada kada smo popričali, ručajmo."
"Naravno, gospodine!"
Čim je prestao sa aluzijama na nas u bilo kom pogledu, moram reći da je Kosta upravo različit od Save. Ne samo fizički, već suštinski. Dok je Sava bio premazan svim bojama, Kosta ima dobro brušenje između slojeva, pa se još i presijava. Sava je bio vladar situacije, dok za Kostu mogu reći da je vladar svakog trenutka, prostora ili mesta. Jednostavno isijavala je moć iz njegovog bitisanja, ta energija oko njega, ta snaga... Možda bi malo patila, ali ne previše, jer sam ipak bila u braku sa Savom, i tu sam pokupila par trikova. Kako manipulisati muškarcem poput Save. Kako glumiti hladnokrvnu kučku. Kako ugušiti želju.
"Sutra sedi u kancelariji i ne prihvataj nove ugovore. Proveri stare."
"Ako si stvarno Milošev prijatelj, onda znaš i ko je moj otac? Danilo Slavković mi je otkrio sve tajne mutnih poslovanja i kako ih izbeći. Dakle, Kosta, šta misliš zašto imam svoj sef?"
"Zato što imaš sve kopije..."
"Originale, dragi... Originale. Ne brini se za mene, brini za sebe", pokupim dokumenta i planove, pa polako krenem van restorana.
Divan je sagovornik, ali što više pričam s njim, to me više zanima šta može tim usnama, a da nije priča?!
Mučio me je ostatak dana, samouvereno govno je tačno znalo kako utiče na žene. Na mene! Utiče žestoko, pogotovo sa tim stavom.
I šta je u stvari sa nama, ženama pa padamo na takav stav- ja sam kralj džungle, a ti si moja lovina?
Hoćemo da ih vaspitavamo?
Pa nismo im majke.
Možda da ih krojimo po našim željama?
Nismo ni Bog!
Da ih lečimo?
Da ih ispravljamo?
Nisu pokvareni ili bolesni pa da im trebamo, svako je svoj krojač sreće. Svako bira šta će biti.
Ja sam izabrala da ću biti svoja. Sa Savom sam mogla da živim bez stega.
I to mi se sviđalo, a shvatam da sam mogla jer ga bolelo dupe za mene.
Ne želim da izgubim svoju nezavisnost, a Kosta je upravo muškarac pored kog nezavisnost ne bi imala.
"Olja... Mila..."
"Mama, mani me", uvlačim špagetu u usta, majka me gleda sažaljivo, otac se pravi da ga nije briga.
"Olja... Nema šest meseci kako si sama..."
"Sama sam godinama unazad, ako misliš na moj brak sa Savom. Razvedena mesec dana, ali ne patim."
"Patiš, Olja. Izlaziš. Piješ. Sama si u krevetu..."
"Tata... To jednostavno nije tako. Ne želim da budem s nekim samo da ne bih bila sama. I ne pijem, toliko. Izlazim, to jeste, ali kako da upoznam nekog?"
"Nećeš ga naći u toaletu neke birtije!"
"Da neću možda u operi? A, da, nemamo mi operu, samo pozorište. Tata... U redu sam!"
Nisam u redu, tata je u pravu!
Vrhunac nedelje... U stvari vrhunac meseca mi je bio izlazak sa devojkama kog se i ne sećam!
Meseca!
Možda i godine.
Vrhunac dana mi je da zajebem Stevu ili provociram Pavlovića.
Ne, nisam dobro.
Zakopala sam se u kući svojih roditelja, zakopala se u lošem poslu. Zakopala se do guše, a ovim tempom udaviću se u sopstvenom sranju.
'Kako si?'
'Odlično, Kosta. Ležim u krevetu i čitam knjigu.'
'Znači, sama si...'
'Sama. Ali dobro sam. Idi spavaj, Kosta.'
'Ponudio bih ti svoje društvo, ali rekla bi mi 'da, gospodine' i odjebala. Lepo spavaj, Olja.'
'Lepo spavaj, Kosta... I sanjaj mene...'
Proklet bio, Kosta!
Želela sam da spavam, stvarno jesam. Ali dok se vrtim po krevetu, tražim savršenu stranu da zaspim, sve me živo nervira. I krevet i jastuk i zvuci s ulice, a ulica je daleko. Nervira me što vetar pomera grane, nervira me što majka silazi niz stepenice... Nervira me što kroz osam zidova čujem oca kako hrče! Osam! Zidova! Hrče!
Nervira me sve... Apsolutno sve.
I Kosta...
Zapto sam insistrirala da ga vidim danas? Da nerviram direktora? Da nerviram njega samog? Ili da testiram sebe?
Uspela sam. Iznervirala sam sve koje sam htela da iznerviram i pala na glupom testu izdržljivosti. Pašću na Kostu i pašću maestralno...
