Moram reći da je petorazredna birtija bila savršen izbor. U ranim jutarnjim časovima Petar nam je poslao taksi, jer ni jedna od nas nije mogla da se seti gde smo. Mislim, znali smo gde smo, ali ne i koja je tačna lokacija birtije gde nas je dovezao taksista. Petar je znao.
Stajale smo stabilno, na svojim nogama dok smo se držale za ruke.
Nismo se puštale, za svaki slučaj.
Nakon večerašnjeg izlaska nisam imala toalet papir na štikli. I imala sam obe štikle na nogama. I nisam imala broj telefona na sisama. Ali sam imala košnicu u glavi i pivski zadah.
"Ponovićemo!", Sara je bila mrtva ozbiljna.
Ma, da, hoćemo!
"Ponovićemo, bez pardona!"
"Sara, kad god si rekla -ponovićemo, odmah je bilo sranje. Kao i sa klubom 'Dabl V'."
"Ovaj put ne idemo u klubove, obilazimo samo birtije!", fajront je prošao odavno, stojimo ispred kafane poslednjih deset minuta i čekamo taksi. Jedva čekam da stignem kući i patosiram se.
"Kada nas puste tri sata posle fajronta samo u birtijama. Sara, dušo, dobro planiraš ali za provod si truba!", kako kažem to truba, čujemo trubljenje automobila. Naš taksi je stigao.
Nisam sigurna da li je promašio neku rupu na putu ili su samo meni u glavi igrale veverice, ali kao da mi je svaku koščicu protresao ovom vožnjom. I naravno, prva sam stigla kući.
Na vrhovima prstiju se popela na sprat i samo se tresnula u krevet.
Zagrlila sam prekrivač, samo mi je još on ostao za grljenje i zaspala.
I dugo sam spavala.
Veoma dugo.
Podne je odavno prošlo, napolju je bilo nepodnošljivo toplo, a meni prozor bio otvoren.
Želela sam da nestanem u trenutku, jer prozor je mogla samo majka da mi otvori, a to znači da me je videla u najgorem izdanju. Po drugi put za kratko vreme.
Želela sam da nestanem, jer definitivno pravim budalu od sebe.
Nisam ovoliko pila ni kada sam bila balavica, ni kasnije na fakultetu, sada me majka dva puta diže iz kome. Ostavila mi je na stolu poklopljenu čašu soka od pomorandže i brufen.
Mislim da je vreme da se okrenem sebi i dovedem prvo sebe u red.
Birtije i izlasci nisu više prioritet.
Kosta... Ni on.
Nisam ga videla dugo, a što je dalje od očiju... Izbrisaću ga iz misli!
Imam dva dana vikenda da se smislim i odredim kuda ću u stvari otići, a mislim da i moj inat treba da ode u penziju. Promeniću posao...
Obavezno.
Ostalo mi je par prijatelja sa studija. Niko me neće u svojoj firmi, jer svi smo sujetni i bojimo se konkurencije. Ali svakako možda znaju gde bih mogla na kratko da se sklonim.
Od Save, Pavlovićevih brljorija i najbitnije, od Koste.
Jednostavno, želim da se sklonim od njega, jer ne znam da li sam više grupi devojka ili sam laka cura, ali kada sam u njegovoj blizini sve niske pobude iz mene isplivaju. Popela bih se uz njega kao uz majsku trešnju i ne bi ga puštala da se makne.
Jednostavno, sve na njemu vrišti da je rođen za mene, osim njega samog. On ne meša... Posao i zadovoljstvo, kafu i šećer, rum i kolu...
Moram da se sklonim od njega, jer... Žensko sam. Imam potrebe, imala sam zdrav seks sve do samog otkrivanja Savine preljube i pokazivanja rukom gde su mu vrata.
Od tada, a prošlo je prilično iz mog ugla, seks je postao misaona imenica.
Treba mi seks.
Ali sa Kostom u mislima, od seksa nema ništa...
"Tata?", pozovem ga da me pogleda. On je stari kov i pita papirne novine.
"Tata?"
"Šta te sada muči? Stan će biti gotov za nekoliko dana."
"Hoću da dam otkaz."
"Došlo iz dupeta?"
"Nije Kosta. Nemam novih projekta, njegov sam završila samo advokat da proveri papire. Kod 'nakaze'", a tako sam zvala Pavlovića, "Nemam šta da naučim osim da petljam sa papirima. Daću otkaz."
"Završila sa Kostinom zgradom?"
"Samo potpis..."
Tata je klimnuo glavom i gle čuda, zagledao mi se u oči. Šta god da traži, izgleda da je našao, a zatim se nasmešio. Danilo je imao običaj da se zeza sa mnom. Da me tetoše. Umeo je, Boga mi i da viče na mene. Da me kazni kada sam bila dete. Znala sam sve njegove izraze lica, sada je bio zadovoljan.
"Dobra odluka, pametno odigrano. Pavloviša hapse u toku idućeg meseca, Sava je na ledu."
"A ti to znaš, kako?"
"Otac sam ti, znaš kako znam. Imam i prvi posao za tebe", ustao je i otišao u kancelariju. Vratio se sa prijektnom skicom.
Šema kako bi trebao da izgleda prostor i peosto sam se zaljubila.
Naslov skice- 'Restoran'
"Tata, ovo je veće od restorana!"
"Resroran je na dva nivoa, treći nivo je poslovni prostor i na samom krovu je zimska bašta. Hoćeš?"
"Za koga je?"
"Za tebe."
"Mislim, ko je naručioc radova?"
"Ja sam. Napravi ga onako kako treba i preuzimaš posao. Olja, odacno si spremna, samo sam hteo da još malo odrasteš."
Tata mi je dao posao!
Posao!
Poslala sam mejl Kostinom advokatu i zamolila za sastanak u ponedeljak.
Naravno, može.
Još jedan muškarac koji pari oči na ženskim nogama, samo što ovaj muškarac je smeo samo da gleda. Diskretno. I da ćuti.
Zatim, kako najbolje proslaviti novu priliku, a da se ne napijemo u nekoj birtiji?
Napraviti večeru za prijatelje.
Kako dati otkaz bez penala i roka?
Useri projekat...
Ali pre svega toga, kako se okrenuti sebi?
"Tata? Kada treba da krenem i do kada ti treba elaborat?"
"Imaš mesec slobodno, posle zagrej guzicu", odgovara mi iz kuhinje i to je to.
Imam mesec dana da nestanem i pokušam da zaboravim najdublje tamne oči i najerotičniji parfem muškarca.
Imam mesec dana da pobegnem negde daleko.
"Idem za nedelju dana. Završila sam ovde."
"Gde ideš, lujko belosvetska?", Maja je bila vrlo precizna, a Petar se pretvorio u uvo. Ostali su napali pečenje koje je mama naručila specijalno za ovu priliku.
"Idem negde gde nisam Olivera, gde nemam vozača i uhodu. Idem negde gde mogu da se prošetam bosa po pesku..."
"Ideš u Grčku, priznaj!"
"Idem negde, a gde... To još ne znam. Svakako sređujem poslove ove nedelje i to je to."
"Vraćaš se kad se vratiš, zar ne?"
"Tako nekako. Kad se vratim. Ne mogu, ovde se osećam zarobljeno. Stisnuto..."
"Znam...", podigla je svoju čašu i kucnula o moju.
Pečenje je mirisalo divno. Vino iz tatinog podrumskog šteka i društvo uvek raspoloženo za šalu.
Šta bih više?
Možda samo da se ne osećam kao treći točak? Nesrećno? Samo?
Dok sam bila u braku, brige su mi bile minorne. Sada... Sada shvatam koliko sam bila nesrećna u braku i koliko su njihove brige u stvari bitne. Ne samo za njih, njima su ogromne, već za zdrav život.
Deca... Deca na prvom mestu. Ali i ljubav koju izgleda nisam nikada osetila. Poštovanje. Uzajamna podrška... Želim to!
Želim...
"Kada se vratiš, Kosta će biti drugi čovek, videćeš!"
"Biće, samo ako sazna da dajem otkaz, a to neće znati. Odem da se i od njega odmorim. Nisam ti ja za tu, 'Da, gospodine, dragi' foru. Ja sam ti za sve ostalo, ali ne i da muškarac bude taj koji će meni da kaže- daj otkaz. Taj se nije rodio..."
"U to ime, nazdravlje! Idi i uživaj..."
"Hoću!"
Naeavno da hoću.
Sano da na plaži ne nađem ni plavog ni crnog!
Ma ima da nađem nekog riđeg ili nekog Afrikanca, samo da ni malo je liči na ove naše, domaće!
Iz inata!
🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺
Ikac -1
Bronhitis mladog gospodina- 0
