U rukama heroja

Četrdeseto poglavlje

Elvirin svaki naredni dan je bio ispunjen patnjom koja joj je razdirala dušu. U njihovom domu, sada obavijenom tamom i tišinom, nije bilo mesta za radost. Svaka soba, svaki predmet podsećao je na trenutke sreće koje su delili, sada zamagljene teškim oblakom nepravde. Ležala je na krevetu, gledajući u plafon, nesposobna da pronađe mir. Suze su joj neprestano tekle niz lice, ostavljajući mokre tragove na jastuku. Trudila se da jede, da se brine o sebi i blizancima koje je nosila, ali bol je bio neizdrživ. Svaki pokret, svaka misao bila je obojena očajem. Noću, dok bi svetlost meseca probijala kroz roletne, Elvira bi se sklupčala na Fobovoj strani kreveta, inhalirajući miris njegovih jastuka. Njeno srce je bilo teško, ali u njenim snovima, Fobo je bio tu, pored nje, šapćući reči utehe. Bilo je to jedino utočište koje je mogla naći u ovim mračnim danima.

Ilija, Maša i Boris su se neumorno trudili da pomognu Fobu. Ilija je posvetio sve svoje resurse kako bi pronašao dokaze koji bi oslobodili Foba. Bio je neustrašiv u svojoj potrazi za pravdom. Sa svakim dokumentom koji bi pregledao, sa svakim svedokom koga bi ispitao, bio je korak bliže razotkrivanju Anđeline podmukle zavere.

Maša je bila Elvirina stena. U svakom trenutku kada bi Elvira posrnula, Maša bi je pridržala, pružajući joj snagu i podršku. Zajedno su provodile sate u tišini, ponekad samo držeći se za ruke, ponekad razgovarajući o budućnosti koju su želele da veruju da ih čeka.

Jednog jutra, dok je Elvira sedela na terasi, posmatrajući izlazak sunca, Ilija je prišao sa odlučnim izrazom lica.

– Imamo prvi trag – rekao je, gledajući je pravo u oči.

– Postoji svedok koji je video Anđeline ljude te noći. Moraćemo da ga pronađemo i ubedimo da svedoči.

Elvirino srce je počelo da kuca brže. – Stvarno? Da li to znači...

Ilija je klimnuo glavom, pružajući joj ruku. – Neće biti lako, ali moramo verovati. Moramo se boriti.

Elvira je uhvatila njegovu ruku, osećajući prvi tračak nade posle mnogo dana. Dok su zajedno gledali u horizont, osećala je da su, uprkos svim preprekama, korak bliže pravdi. Suze su joj ponovo navrle, ali ovoga puta, bile su to suze nade, suze vere u bolje sutra.

– Fobo će se vratiti – šapnula je, više sebi nego bilo kome drugom. – Vratiće se, i bićemo ponovo zajedno.

***

Snovi su oduvek bili beživotna tama za Elviru, ali sada su se pretvorili u beskrajni lavirint bola i nepravde. Dok su prve svetlosti zore osvetljavale njihov tihi dom, Elvira je sedela na terasi, zagledana u beskonačnost, kao da bi horizont mogao doneti odgovor na neizreciva pitanja koja su je mučila. Sve oko nje bilo je obavijeno tugom – tuga koja je postala opipljiva, gotovo stvarna, poput gustog dima koji je gušio svaki tračak radosti. Svaki minut bez Foba bio je mučan. Njegovo odsustvo bilo je poput duboke, crne rupe koja je usisavala sve nade i snove. Dani su prolazili kao u magli, a Elvira se borila sa svakom sitnicom, sa svakim dahom, uvek iznova. Njeno srce bilo je ranjeno, krvavilo je od tuge i straha, ali i dalje je kucalo – za Foba, za blizance koje je nosila, za budućnost koju su zajedno sanjali.

Ilija, nepokolebljiv u svojoj odlučnosti, bio je svetionik nade u ovom moru očaja. Njegova istraga bila je opsežna, neumorna, ispunjena svakodnevnim razgovorima sa ljudima koji su možda znali nešto, sa proučavanjem svake sitnice koja bi mogla dokazati Fobovu nevinost. Jedne noći, dok je sedeo u kancelariji, proučavajući dokumente pod svetlom lampe, telefon mu je zazvonio. – Našli smo ga – reče glas s druge strane. – Svedok je spreman da govori.

Maša je i dalje bila poput anđela čuvara. Provela bi sate s Elvirom, pomažući joj da pronađe snagu u svakodnevnim ritualima. Zajedno su brinule o malim stvarima – pranju i peglanju odeće za bebe, sređivanju sobe za blizance. Ali čak i ti trenuci su bili obojeni tugom. Maša je često zatekla Elviru kako nepomično stoji, držeći mali komad odeće u rukama, gledajući kroz prozor sa suzama koje su tiho klizile niz njeno lice.