U rukama heroja

Trideset šesto poglavlje

Nedelju dana kasnije

Anđela i Jasna su sedele na suprotnim stranama ekrana, lica im bila ispunjena zloslutnim uzbuđenjem. Njihova zavera, koja je mesecima pažljivo planirana, sada je bila spremna za prelazak na sledeći, mnogo opasniji nivo.

– Moramo da budemo oprezne – započela je Jasna, njen glas hladan i proračunat. – Ne smemo ostaviti tragove. Ako Elvira posumnja da smo mi krive, cela naša operacija pada u vodu.

Anđela je klimnula glavom, njeno lice bilo je ozbiljno dok je govorila:

– Razumem. Imam plan kako da joj stavimo nešto u čaj, nešto što će izazvati ozbiljne komplikacije kod beba, ali da ne ugrozi trajno njeno zdravlje. Moramo da budemo precizne.

Jasna je bila nestrpljiva, oči su joj sijale od iščekivanja.

– Šta predlažeš?

– Postoji supstanca koju možemo nabaviti. Izaziva kontrakcije materice i može dovesti do spontanog pobačaja ako se konzumira u većim količinama. Međutim, moramo paziti na dozu. Ne želimo da je ubijemo, samo da izazovemo komplikacije i pobačaj.

– Gde ćemo nabaviti tu supstancu? – Jasna je bila oprezna, ali je njen ton otkrivao žudnju za akcijom.

– Imam kontakte u farmaceutskoj industriji. Nabaviću je bez problema – Anđela je izgledala sigurno, njen glas je bio čvrst i odlučan.

– Dobro – Jasna je uzdahnula, ali njen izraz lica nije pokazivao ni trunku kajanja. – Moramo biti veoma pažljive. Naša šansa će se ukazati kad Fobo ne bude sa njom. Elvira često pije čajeve u poslednje vreme, to nam ide u prilog.

Anđela se osmehnula zlobno. – Dogovoreno. Kad planiramo akciju?

– Najbolje bi bilo za nekoliko dana, kada Fobo bude zauzet poslom – predložila je Jasna, oči su joj bile pune mržnje.

Nekoliko dana kasnije, realizovale su svoj plan. Elvira je bila sama u porodičnoj kući, dok je Fobo bio zauzet na poslu. Jasna je, pre nego što je izašla, diskretno sipala nekoliko kapi supstance u Elvirin čaj. Srce joj je lupalo, ali znala je da mora biti hladnokrvna.

Prošlo je dva sata otkako je Elvira popila čaj. Tek tada je počela da oseća nelagodnost u organizmu. Bolovi u stomaku su postajali sve intenzivniji, a strah se uvukao u njeno srce. Pokušala je da se smiri, ali bolovi nisu prestajali. Konačno je pozvala Foba, koji je odmah dojurio kući.

– Moramo hitno kod lekara – rekao je Fobo panično, trčeći prema kolima, oči su mu bile širom otvorene od straha.

Na putu do bolnice, Fobo je čvrsto držao Elvirinu ruku, pokušavajući da je smiri. – Biće sve u redu, ljubavi. Samo izdrži – govorio je, ali i sam nije bio siguran u to što izgovara.

U bolnici, lekari su brzo reagovali. Elvira je bila prebačena u hitnu pomoć, a Fobo je ostao napolju, moleći se da sve bude u redu. Njegovo srce je bilo slomljeno, oči su mu bile pune suza dok je sedeo u hodniku, čekajući vesti.

Konačno, nakon onoga što se činilo kao večnost, doktor je izašao iz jedne sobe.

– Moraćemo da zadržimo Elviru na posmatranju zbog komplikacija.

– Kako su Elvira i bebe?

– Gospođa je dobro, ali bebe... – odmahnuo je glavom. – Još uvek je sve rizično. Trenutno ne mogu ništa da vam kažem.

– Šta je moglo izazvati ove komplikacije? – upitao je doktora, oči su mu bile pune zabrinutosti.

Doktor je odmahnuo glavom. – Teško je reći bez dodatnih testova, ali sumnjamo na neku formu trovanja.