U rukama heroja

Trideset četvrto poglavlje

Sedeći u poslastičarnici, Fobo je osećao napetost kako raste. Poslastičarnica je bila topla i prijatna, sa mirisom sveže pečenih kolača i tihe džez muzike u pozadini. Bilo je to savršeno mesto za opuštanje, ali Elvira je delovala daleko od opuštene.

– Šta ćemo danas, ljubavi? – upitao je Fobo, pokušavajući da skrene pažnju na vedrije teme.

Elvira je sa skeptičnim izrazom proučavala meni. – Naručiću tri različita kolača. Moram da nađem nešto što mi odgovara – rekla je odlučno. Fobo i Maša su se pogledali, razmenjujući razumevajući osmeh.

Kada su kolači stigli, Elvira je prvo zagrizla prvi, a zatim napravila grimasu. – Previše je sladak. Kao da su nasuli kilogram šećera – rekla je, odlažući kašiku.

Fobo je klimnuo, pokušavajući da ne deluje obeshrabreno.

– Možda će ti se sledeći više svideti.

Ali kada je probala drugi kolač, njen izraz lica se nije promenio.

– Previše čokolade. Zašto moraju da stave toliko čokolade? Čovek bi pomislio da prodaju kakao, a ne kolače – brbljala je, dok je Maša suzdržavala smeh.

Treći kolač je bio prekretnica. – Ovaj je suviše suv. Kao da jedem pesak – rekla je Elvira, sada već vidno frustrirana. Ostavila je viljušku sa glasnim zvukom, prekrstila ruke i pogleda uprtog u Foba, kao da je on kriv za kvalitet poslastičarnice.

Maša je tiho kiksnula smeh, prekrivajući usta rukom. Fobo je pokušao da ostane ozbiljan, ali mu je bilo teško da sakrije smešak.

Nakon poslastičarnice, ispratili su Mašu kući i krenuli su prema obližnjem parku. Sunce je blago sijalo, a ptice su veselo pevušile. Elvira je hodala polako, držeći se za Fobovu ruku, kao da traži sigurnost u njegovom prisustvu.

– Fobo, ponekad mislim da ti ne razumeš koliko mi je teško – rekla je iznenada, njen glas mek i pun emocija.

– Znam, ljubavi. Trudim se da razumem. Znam da su hormoni krivi za sve ove promene raspoloženja, ali obećavam ti da ću biti tu uz tebe, šta god da se desi – rekao je Fobo, zaustavljajući se i gledajući je u oči. Njegov pogled je bio pun ljubavi i brige.

Elvira je uzdahnula, kao da pušta deo svoje frustracije.

– Samo želim da sve bude savršeno. Zbog tebe, zbog mene, zbog naše bebe – rekla je tiho, očima punih suza.

Fobo ju je zagrlio, čvrsto i zaštitnički. – Biće sve u redu. Mi smo tim. I sve ćemo prebroditi zajedno. Kao i uvek.

Dok su stajali tako, zagrljeni u parku, činilo se kao da je svet stao na trenutak. U tom trenutku, svi problemi, sve frustracije, sve male prepirke bile su daleke i nevažne. Bili su samo oni, i njihova ljubav, i beba koja je rasla u Elvirinom stomaku.

Vratili su se kući kasnije tog popodneva, Fobo je još jednom pokušavao da učini sve savršenim za Elviru. Ali kako su dani prolazili, shvatao je da nije stvar u savršenstvu, već u njihovoj ljubavi i podršci jedno drugome. Elvira je nastavila da zanoveta, da se žali, da se smeje i plače, a Fobo je bio uz nju, spreman da se nosi sa svim izazovima koji su pred njima. Jer u tom vrtlogu emocija, smeha i suza, njihova ljubav je bila ono što je činilo sve vrednim.

***

Desetak dana nakon što je Elvira ušla u treći mesec, otišli su na kontrolu. Pre toga nisu mogli jer je njen izabrani ginekolog išao na odmor. Elviri je u čekaonici bilo vruće, a Fobo je sve vreme hladio lepezom.

– Kao da je avgust mesec – progunđala je.

Fobo se nagnuo nad njom i poljubio je. – Jedva čekam da vidim kako nam beba napreduje. Da čujemo njeno srce kako kuca.