U rukama heroja

Trideset treće poglavlje

NEDELJU DANA KASNIJE

Popodne je bilo mirno, sunce je polako zalazilo iza horizonta, obasjavajući nebo toplim nijansama crvene i narandžaste boje. Elvira se vraćala iz grada, umorna, ali sa neugasivom nadom u srcu. Koraci su joj bili lagani, a misli daleke. Kako će se nositi sa svime što je pred njom?

Kada je stigla ispred kuće, zastala je na trenutak, osećajući kako joj srce ubrzava ritam. Pred vratima je stajao muškarac, njegov lik bio je delimično skriven senkama, ali bio je nepogrešiv. Fobo. Njen Fobo. Njene oči su se raširile, a dah joj je zastao. Nije mogla da veruje. Bio je tu, stvaran, ispred nje. Osetila je kako joj se suze nakupljaju u očima, a telo joj je počelo da drhti od iznenadnog naleta emocija.

– Fobo? – njen glas je bio jedva čujan, ali je nosio sve težine prošlih meseci.

Fobo je podigao glavu, njegove oči su srele njene. Osmeh mu je bio topao, pun ljubavi i tuge. Zakoračio je prema njoj, ali se zaustavio, kao da se boji da će nestati ako se previše približi.

– Elvira – izgovorio je tiho, njegov glas je bio promukao od emocija. – Vratio sam se.

Elvira je osetila kako joj kolena klecaju, ali je skupila svu snagu koju je imala i potrčala prema njemu. Zagrlila ga je snažno, osećajući toplinu njegovog tela uz svoje. Suze su joj tekle niz lice dok je ponavljala njegovo ime.

– Fobo, ne mogu da verujem... – šapnula je kroz suze. – Kako? Kada? Mislila sam da te nikada više neću videti.

Fobo je privukao bliže, njegov zagrljaj je bio čvrst, ali nežan.

– Sećanje mi se vratilo, Elvira. Prošao sam kroz mnogo toga, ali sada sam ovde. Sa tobom.

Njihov trenutak bio je prekinut zvucima iz kuće. Vrata su se otvorila i Maša je izašla, zaustavivši se kada je ugledala prizor pred sobom. Njene oči su se raširile od iznenađenja, a zatim je povikala prema unutra.

– Tata! Borise! Sanja! Luka! Dođite brzo! Fobo se vratio! – njen glas je bio pun neverice i radosti.

Ubrzo su svi izašli iz kuće, stali su kao ukopani kada su ugledali Foba. Atmosfera je bila ispunjena neverovatnim osećajem olakšanja i radosti. Sanja je prva potrčala prema njemu, obasipajući ga zagrljajima.

– Fobo! Stvarno si se vratio! – povikala je, njen glas je bio pun sreće.

Ostatak porodice pridružio se zagrljajima. Ilija je stajao sa strane, posmatrajući scenu s osmehom na licu. Njegove oči su bile pune ponosa i olakšanja.

Fobo je uhvatio Elvirinu ruku, gledajući je s ljubavlju u očima. Elvira je osetila kako joj srce puca od sreće.

– Pustite mi Foba, ugušićete ga – smeje se Elvira. – Moram da razgovaram sa njim, da budem sama sa njim...

– Ne brinite. Niko vas neće prekidati. Razumemo – rekao je Ilija.

Elvira je uvela Foba unutra i zajedno su otišli do spavaće sobe.

– Setio sam se svega, Elvira. Kada si mi poslala onu poslednju poruku, kao da se nešto u mojoj glavi otkačilo. Počela su sećanja da mi naviru. Setio sam se tvog osmeha, smeha, tebe... Svega.

Njene oči su se napunile suzama. Zagrlila ga je čvrsto. – Molila sam Boga svaki dan da usliši moje molitve i da ti se vrati sećanje.

– Bog je uslišio tvoje molitve.

– Zašto se odmah nisi vratio? Zašto mi se nisi nijednom javio da mi kažeš?

– Hteo sam da rešim neke stvari, a nisam hteo da brineš još više.