U rukama heroja

Osamnaesto poglavlje

Prostorija za venčanje bila je uređena s pažnjom i luksuzom koji su ostavljali bez daha. Svaka latica ruže, svaka sveća bila je pažljivo postavljena da doprinese magiji trenutka. Na recepciji, sve je bilo kao iz bajke. Stolovi su bili prekriveni najfinijim platnom, cveće je mirisalo sveže i raskošno, a torta na nekoliko spratova dominirala je prostorom. Anđela je blistala, svaki njen pokret bio je pun sreće i uzbuđenja. Stajala je ispred ogledala, obučena u belu sirena venčanicu koja je isticala njenu lepotu i obline. Lice joj je sijalo od sreće, oči su joj bile pune sjaja dok se divila svom odrazu.

– Dan je savršen – rekla je sebi, a osmeh joj je bio blistav.

– Sve je baš onako kako sam želela.

Fobo je stajao u sobi za pripremu, tišina mu je pritisnula grudi dok je zakopčavao poslednje dugme na odelu. Misli su mu bile rastrzane između dužnosti i želja, a svaki trenutak osećao je kao večnost. Kucanje na vratima prekinulo je njegove misli.

– Napred – progunđao je tiho, ne očekujući iznenađenje koje ga čeka.

Vrata su se otvorila i u sobu je ušla Elvira. Njeno prisustvo bilo je kao udarac groma, srce mu je zastalo kada ju je ugledao. Mislio je da sanja.

– Elvira... – prošaputao je, oči mu se širile od iznenađenja.

Prišla mu je, vidno neraspoložena, ali s odlučnošću u pogledu.

– Šta radi to odelo na tebi, Fobo!? – upitala je, glas joj je podrhtavao od emocija.

– Sada je prekasno, Elvira – odgovorio je, glas mu je bio pun tuge i rezignacije.

– Kasno? Jesi li siguran? – njene reči su bile kao bodeži, probijale su mu srce.

Fobo se ukočio čuvši to.

– Jesi li siguran da želiš da provedeš ostatak života pored te žene, Fobo?

– Znaš... Znaš da ne želim – priznao je, očaj mu je ispunjavao glas.

Elvira mu je prišla bliže, njen dodir na obrazu bio je kao melem za njegove rane. – Onda nemoj, Fobo. Slomićeš mi srce koje je već ionako napuklo. Znaš da sam tvoje venčanje zamišljala drugačije...

– Elvira... – jedva je uspeo da izgovori, oči su mu bile pune suza.

– Zamišljala sam te u tom odelu, ali... pored sebe, a ne pored druge žene – njene reči su bile tihe, ali svaka je nosila težinu univerzuma.

Bio je zatečen, reči su mu zastale u grlu. Nije mogao da progovori.

– Znam da si možda iznenađen, ali... Ne mogu više da potiskujem ovo što osećam prema tebi. Ako te sada pustim... umreću od bola.

– Samo još jedna tvoja reč, Elvira, i spreman sam da ostavim sve i krenem sa tobom – rekao je, glas mu je bio pun nade i očaja.

– Kreni onda sa mnom, Fobo – govorila je tiho, ali odlučno, oči su joj sijale od ljubavi i odlučnosti.

Fobo je prošao prstima kroz kosu, boreći se sa emocijama koje su ga preplavile. – Vilo moja... – prišao joj je i privukao je sebi.

– Znaš da sam i ja svoje venčanje zamišljao drugačije. Zamišljao sam tebe u venčanici i kako mi se zaklinješ pred Bogom da si samo moja, da ćeš biti moja do kraja života.

– Ne ostavljaj me onda, Fobo. Srđanu je ostalo još malo života. A ja... Nakon toga ću biti slobodna.

– Nikada te neću ostaviti – rekao je i poljubio je, strast im je obuzela srca. – Nikada...

– Nikada, Fobo... – uzvratila mu je poljubac, njihova strast je bila kao vatra koja je preplavila sobu. Krenuli su pomahnitalo da se ljube, nije bilo povratka.