U rukama heroja

Trideset peto poglavlje

Nedelju dana kasnije

Elvira i Fobo su se spremali za put koji ih sutra očekuje, ispunjeni uzbuđenjem i radošću. Dok je noć polako padala, njihova kuća bila je ispunjena atmosferom priprema i iščekivanja. Elvira je sedela za stolom, listajući spisakove koje je napravila. Njena koncentracija bila je nepokolebljiva dok je pažljivo beležila sve što će im biti potrebno za pet dana boravka u Parizu.

– Sanja, Luka, dođite ovamo – pozvala ih je Elvira, držeći dva šarena rančića. – Pripremili smo vam posebne rančiće ispunjene grickalicama, igračkama i bojankama da vam putovanje bude što udobnije i zabavnije.

Deca su s oduševljenjem prišla, oči su im sjajile od uzbuđenja.

– Jupi! – uzviknuli su u glas, preuzimajući svoje rančiće i odmah počeli da gledaju šta se nalazi unutra. Sanja je izvukla bojanke i flomastere, a Luka je pronašao svoju omiljenu igračku figuricu.

– Moramo da spakujemo sve što nam treba za pet dana – rekla je Elvira, pregledajući pažljivo listu potrebnih stvari.

– Od odeće do osnovnih lekova, moramo biti spremni na sve.

Fobo je pakovao kofere, osiguravajući da ništa ne bude zaboravljeno. Njegove ruke su se vešto kretale, pažljivo slažući odeću, dok je proveravao da li su svi pasoši i avionske karte na svom mestu.

– Nemoj da zaboraviš naše pasoše i karte – podsetila ga je Elvira.

– Sve je spremno – odgovorio je Fobo, smešeći se.

– Ovaj put će biti savršen.

Elvira je pogledala na sat. – Moramo da se pobrinemo da imamo dovoljno vremena za sve. Bolje da krenemo ranije, nego da kasnimo – rekla je, osećajući laganu nervozu zbog predstojećeg puta.

– Biće sve u redu – umirio je Fobo, prilazeći joj i stavljajući ruke na njena ramena. – Sve smo isplanirali do najsitnijeg detalja.

Ujutru su se svi probudili rano, obuzeti uzbuđenjem zbog predstojećeg putovanja. Sunce je tek počelo da se diže, bacajući zlatne zrake kroz prozore. Miris sveže skuvane kafe širio se kućom dok su svi žurno završavali poslednje pripreme.

– Jeste li svi spremni? – upitao je Fobo dok su stajali ispred kuće, a prtljag je bio spreman za polazak. Njegov glas je bio ispunjen radošću i iščekivanjem.

– Da! – uzviknuli su Luka i Sanja u horu, skačući od uzbuđenja. Njihova energija bila je zarazna, ispunjavajući atmosferu neodoljivom srećom.

Ukrcali su se u taksi koji ih je odvezao do aerodroma. Na putu su svi bili tihi, obuzeti mislima o avanturama koje ih čekaju. Svako od njih nosio je svoj deo uzbuđenja i očekivanja.

Nakon brzog check-ina, prošli su kroz bezbednosnu kontrolu. Deca su bila oduševljena idejom letenja. Luka je stalno postavljao pitanja o avionima, dok je Sanja jedva čekala da vidi oblake izbliza.

– Kada ćemo poleteti? – upitao je Luka, gledajući kroz prozor terminala. Njegove oči bile su širom otvorene, pune radoznalosti.

– Uskoro, ljubavi – odgovorila je Elvira, smešeći se. – Samo još malo strpljenja.

Fobo je proveravao dokumenta, karte i pasoše, osiguravajući da je sve u redu. – Sve je spremno. Idemo u avanturu života – rekao je, stežući Elvirinu ruku. Njegov glas bio je pun odlučnosti i ljubavi.

– Ne mogu da verujem da za nekoliko sati stižemo u Diznilend – rekla je Elvira, osećajući leptiriće u stomaku. Njene oči sijale su od sreće dok je gledala Foba.