Dvadeset osmo poglavlje

124 21 4
                                    

Sutradan, sunce je osvanulo iznad Rima, obasjavajući grad svojim zlatnim zracima. Elvira se probudila s osećajem iščekivanja. Bol u nozi je bio prisutan, ali je bio podnošljiviji u svetlu ljubavi koju je osećala prema Fobu.

– Ljubavi, kakve planove imaš za danas? – upitao je Srđan dok su doručkovali.

– Pa... nisam ništa konkretno isplanirala... – promucala je Elvira.

– Zar se nismo dogovorili juče da idemo danas u bioskop? – upitala je Maša kako bi pomogla nani da se ponovo vidi sa Fobo. Znala je da Srđan ne voli bioskop.

– Oh, da, zaboravila sam – govori Elvira. – Ideš sa nama? – pogledala je Srđana.

– Ma kakvi. Ne volim bioskop. Idite vi. Ja sam ionako hteo malo da iskuliram sam. Da odem do plaže... – rekao je Srđan.

– Ne znam zašto, ali potrebna mi je samoća u zadnje vreme. A ti provedi dan sa decom. Uveče možemo da izađemo negde da večeramo.

– Sjajna ideja – osmehnula se Elvira. – Videćemo se onda večeras – poljubila ga je u obraz. – Nedostajaćeš nam.

– I vi ćete meni. Ali ne zamerite mi.

– Ne zameramo ti ništa. Razumemo te.

Znam i zašto želiš da budeš sam, Srđane, pomislila je Elvira.

Par sati kasnije, Elvira je stigla do kućice, gde je Fobo već čekao. Njegovo lice se ozarilo kada je ugledao, i brzim koracima joj je prišao, srce mu je kucalo kao ludo.

– Deca su otišla svojim putem – osmehnula se Elvira, grleći ga čvrsto, osećajući kako se opušta u njegovom prisustvu.

– A gde ti je matorac? Čudi me da nije insistirao da krene sa vama – izjavio je Fobo, smešeći se.

Elvira se namrštila. – Ne zovi ga tako.

– Uh, izvini...

– I mene ona tvoja kurvetina zove baba. Niti sam joj baba, niti izgledam kao baba – progunđala je Elvira, ali njen ton je bio mešavina ljutnje i tuge.

– Pusti sada nju. Dođi. Uželeo sam te se – uhvatio je za ruku i poveo je unutra, gde su ih čekali trenuci koje su oboje dugo priželjkivali.

– Hteo je da bude sam. Izgleda da su mu dani odbrojani, a ne meseci. Non-stop gleda kako da se izvuče, da ode negde gde će biti sam – rekla je Elvira tiho, osećajući težinu situacije.

– Zašto mu već jednom ne kažeš da znaš? – Fobo je gledao Elviru sa blagim sažaljenjem, ali i razumevanjem.

Elvirine oči su se ispunile suzama. Slegnula je ramenima.

– Pričaj sa njim. Reci mu – Fobo je ohrabrivao.

Klimnula je glavom. – Slomiću mu srce, Fobo, ako mu kažem da znam i da sam iz sažaljenja sa njim jer je bolestan – rekla je, glas joj je bio neizvestan.

Fobo joj je spuštao poljupce po vratu, želeći da je oslobodi bola i briga. – Ostavi razgovor za kasnije.

– Fobo... želim te – zadrhtao joj je glas, osećajući toplinu njegovih usana na svojoj koži.

– Polako ćemo. Ne želim da te povredim i da te boli noga... – rekao je Fobo, gledajući je sa brigom.

– Svakako me boli – nasmejala se Elvira, pokušavajući da olakša situaciju. – Vodi ljubav sa mnom, dečače.

Fobo joj je polako skinuo majicu, a potom i suknju zajedno sa gaćicama. – Pusti me da uživam u pogledu – rekao je, gledajući je sa obožavanjem.

– U kom pogledu? – kikoće se Elvira. – Ne verujem da ti je seksi da me gledaš sa ovim gipsom.

U rukama herojaDove le storie prendono vita. Scoprilo ora