U rukama heroja

Trideset sedmo poglavlje

Ulazak u zatvor bio je hladan i nepozvan, s mirisom betona i čelika koji je ispunjavao prostoriju. Elvira je hodala uz Foba, osećajući kako joj srce ubrzano kuca, dok su zidovi sa rešetkama na prozorima odjekivali njihovim koracima. Ispunjeni tišinom, hodnici su delovali beskonačno, kao da vode pravo u dubinu očaja i patnje. Na svakom koraku, Elvira je osećala težinu prošlosti, mračnu senku koja se nadvijala nad njom.

Kada su stigli do Jasnine ćelije, videli su je. Sedela je sa rukama prekrštenih na stolu, oči su joj bile prazne. Njeno lice, nekada prelepo, sada je odavalo hladnu i beživotnu masku. Izgledala je kao osoba koja je izgubila sve, ali u njenom pogledu još uvek je bila prisutna ta mračna iskra, ona koja je terala Elviru da se strese.

– Elvira – šapnuo je Fobo, stisnuvši joj ruku kao znak podrške.

– Ovde sam. Sve će biti u redu.

Elvira je uzdahnula duboko, pokušavajući da se smiri.

– Sačekaj me ispred. U redu?

Fobo je klimnuo glavom i izašao, a Elvira je prišla Jasninoj ćeliji. Jasna je podigla pogled, a oči su joj se susrele sa Elvirinim. U tom trenutku, sve uspomene su se vratile – sve godine bola, tuge, i neizvesnosti.

– Jasna... Još uvek nije kasno da se pokaješ za sve što si uradila – progovorila je Elvira, glasom koji je podrhtavao od emocija.

– Jasno mi je da si bila slepa od bola, kćeri...

Jasna se nasmejala, hladno i bezosećajno. – Čudi me da jedna pametna i inteligentna žena govori ovakve gluposti.

– Uradila si užasne stvari, ali te i razumem donekle. Bila si očajna, povređena... I sada, ljubavi, jedino što može da te spasi je... pokajanje i ljubav.

Jasna je još jače stisnula ruke, a osmeh na njenom licu postao je još zlobniji. – Daj prestani molim te s tim bljuvotinama. Ja se ne kajem ni zbog čega. Ni zbog jednog zločina koji sam počinila. A znaš li šta sam radila nakon svakog zločina? Smejala sam se. Bila sam srećna dok si patila, Elvira. Ti si jedina koja treba da bude iza rešetaka. Pretvorila sam se u monstruma zahvaljujući tebi, jer si najgora majka koju je život mogao da mi da. Kukavica koja se nije borila za mene.

Elvira je pokušala da zadrži suze, ali nije uspela. – Borila sam se za tebe. Svuda sam te tražila. Nisam te napustila, shvati to već jednom... Moj otac je...

– Da, da, da, kako da ne – prekinula je Jasna. – Moj moćni deda me je oteo iz tvog naručja i ti nisi ništa mogla da uradiš...

– Kada sam uspela da ga se oslobodim, svuda sam te tražila. Čak sam pronašla i taj dom za nezbrinutu decu. Svi registri su bili spaljeni.

– Jer sam ja uništila sve – priznala je Jasna sa zlobnim osmehom. – Želela sam da ti se osvetim, da te uništim. Marko i ja smo ubili sve koji su bili tamo u tom domu.

Elvira je zadrhtala. – Bila si mala, Jasna...

– Oh, ne, mami – Jasna se zakikotala. – Mnogo rano sam morala da odrastem. Prodali su me. Iskorišćavali. A ja sam nakon toga uživala u svakoj kapi njihove krvi. Znaš li šta me je držalo u životu? Da ti se osvetim.

– Mogla si da odabereš drugi bolji put... Da si me ranije potražila... možda ne bi bilo kasno. Možda bih mogla da ti pomognem... Nije moralo da dođe do ovoga...

– Daj prestani da glumiš više, molim te. Ona poznata italijanska glumica Anhelika Prosperi bi ti pozavidela na glumi. Nikada nisi ni želela da me vidiš. Samo ti je novac bio bitan. Moć. Ti nikada nisi bila dobra osoba.

– Ja nisam kao ti. Sve to što govoriš je laž.

– Laž? – Jasna je podigla obrvu, gledajući je sa prezrivim osmehom. – Živela sam sa tobom, Elvira. Ja sam tvoje ogledalo. Ali polomljeno. Postala sam ovakva zbog tebe. Ne možeš ni da zamisliš koliko truda mi je trebalo da glumim pred tobom da te volim... Ali to se završilo. I sada ti poklanjam svu svoju mržnju koju osećam prema tebi.