Crni Anđeo

ŽURKA ( 2 deo )

- " Ko si ti? " upitala sam ga tihim glasom i napravila dva koraka unazad.

- " Zovem se Eliot " rukom je pomerio šiške i otkrio kristalno plave oči " Mogu li ja da znam tvoje ime? "

Izgubljena u njegovim plavim očima jedva sam izgovorila " Viktorija "

Približio mi se " Pa, Viktorija, šta ti tražiš ovde? "

- " Došla sam na žurku, šta bih drugo tražila ovde "

Nakrivio je usnu u osmeh " Mislio sam sta tražiš sama ovde gore i zašto nisi dole sa ostalima? "

- " Dole je velika gužva, a i htela sam malo da budem na nekom tihom mestu." slegla sam ramenima " A šta ti tražiš ovde gore, a ?

- " Verovatno isto što i ti "

- " Aha, stvarno? " sumnjičavo sam ga pogledala " Ti znaš nesto o njihovom razgovoru? "

- " Ne mnogo" sad je stajao tačno na nekoliko milimetara od mene

Zagledala sam se u njegove plave oči sa sitnim belim tačkicama, koje izgledaju kao snežno plavo nebo. Sad kad ga bolje pogledam jako je zgodan u uskim crnim farmericama i beloj bodi majici ispod koje se vidi njegovo izvajano telo. Kada sam pomislila da ću mozda naići ne nekog zgodnog frajera nisam mislila stvarno.

- " Ovde je neko bio " čuo se nepoznati glas iz hodnika " Našao sam čašu pored vrata "

Utrnula sam od straha.
Skroz sam zaboravila da mi je časa ispala u hodniku.

- "Gotovi smo, naćiće nas. Kako sam mogla sa zaboravim na čašu" uhvatila sam se za glavu

- " Smiri se Viktorija " osmehnuo mi se "Ne paniči i kreni za mnom "

Uhvatio me je za ruku i povukao kroz mračnu sobu sve do prozora. Ruka mu je tako meka i topla. Osećam kako gorim, sigurno su mi obrazi rumeni. Nadam se da neće primetiti.

Širom je otvorio prozor, a zatim se okrenuo prema meni " Ovo nam je jedini način da pobegnemo "

Zbunjeno sam ga gledala " Jesi li ti poludeo? Pa ovo je drugi sprat "

Uhvatio me je u naručje i skočio na prozor tako lagano kao da je lebdeo.

- " Nećes valjda da skocis? " pogledala sam dole, bilo je jako visoko " Nećemo preživeti. Spusti me, ne želim da umrem"

- " Veruj mi, preživećemo " još jače me je privukao sebi " Drži se čvrsto "

Kada je to izgovorio skočio je, a ja sam ga obgrlila i zaronila glavu u njegov vrat. Oči su mi bile zatvorene, osećam jaku mešavinu peperminta i meda. Tako je opustajuce, osećam kao da plutam u vazduhu.

- " Vidiš da smo živi "

Otvorila sam oči kada sam čula njegov glas. Stajao je na zemlji sa mnom u narucju. Nemoguće. Kako je to uradio? Zatvorila sam oči na sekund, čak nisam ni osetila kada se dočekao na zemlji. Šta se to dogodilo? Jako sam zbunjena.

- " Da li si dobro? " spustio me je "Bleda si"

- " Dobro sam " gledala sam ga zbunjeno.

- " Pa kad si dobro, hajde da se vratimo na žurku." uputio se prema ulaznim vratima.

- " Čekaj, šta ako nas uhvate zbog špijuniranja ? " potrčala sam za njim koji je već odmakao do ugla kuće " Bolje da se ne vraćamo tamo "

- " Neće, ne znaju ni ko ih je špijunirao", tešio me je " a i ti si ih špijunirala, ne ja. "

- " Hej, nisam samo ja i ti si." branila sam se " Ne krivi mene "

- " Polako" smešio se " samo se šalim "

Zacrvenela sam se od njegovg dečačkog smeha " Nije vreme za šalu, šta ako znaju da smo mi bili gore"

- " Ne verujem da znaju. I šta si zapamtila od njihovog razgovora? radoznalo je upitao.

- " Sve što sam razumela je da traže neku devojku u da postoji jos neko ko je želi."

- " Samo si to čula? " uozbiljio se.

- " Da, zašto je to toliko bitno? "

- " Nije, samo me je zanimalo šta si čula. "

- " Aha " ubrzala sam korak " Idem da nadjem drugaricu, pa krecem kuci "

Ponovo sam bila medju onom gužvom. Moram da nadjem Dariju, želim da idem kući, dosta mi je ove žurke. Eliot je isto ušao unutra sa mnom, ali ja sam tražila Dariju i izgubila njega u velikoj masi ljudi.
Pretraživala sam hodnik, kuhinju, dnevni boravak i nigde traga od Darije. Samo se nadam da je dobro. Jako sam zabrinita, šta da radim?
Izlazim napolje, vadim telefon i kucam njen broj. Zovem je, zvoni, ali se ona ne javlja. Ponovo je pozivam i javlja se sekretarica. Od nervoze počinjem da hodam unaokolo i uporno je zovem, ali mi se uvek javlja sekretarica.

-" Smiri se " Eliot mi je uzeo telefon

- " Kako da se smirim kad ne znam gde mi je drugarica " vikala sam "Vrati mi telefon "

- " Pod uslovom da se smiriš i dozvoliš mi da te odvezem kući " gledao me je zabrinuto.

- " Ali moja drugarica..."

- " Možda je otisla kući " prekinuo me je

- " Dobro, možes da me odvezeš kući "

Vratio mi je telefon i otišao po auto. Stala sam blizu puta i čekala ga. Posle nekoliko minuta ispred mene se parkirala bela Škoda Oktavija. Otvorila sam vrata i sela na suvozačevo mesto. Na putu do moje kuće nismo ni reč progovorili, sem što sam mu rekla u koju ulicu živim. Samo me je interesovalo gde je Darija i zašto se ne javlja na telefon. Svakakve gluposti su mi se motale po glavi. Auto se zaustavio isred moje kuće.

- " Hvala na prevozu "

Uhvatio me je za ruku baš kada sam htela da otvorim vrata. Okrenula sam se i pogledala ga u oči.

- " Nema na čemu. Nadam se da ću te ponovo sresti " opet sam čula onaj dečački glas

- " Laku noć " rekla sam mu " I ja se nadam da ću te videti ponovo "

- " Laku noć " usta su mu se izvila u osmeh " Odmori se i ne brini za drugaricu "

Osmehnula sam mu se i izašla iz auta. Kada sam se priblizila kući okrenula sam se i videla kako odlazi. Ušla sam tiho unutra i na prstima noseći štikle u rukama sam se popela do svoje sobe. Otvorila sam tiho vrata i usla u sobu, štikle sam spustila pored kreveta i tako obučena legla.

Samo se nadam da je Darija kući. Pozvaću je ponovo ujutru. Ima da plati što mi se nije javljala na telefon i ostavila me samu, ali sam barem imala prevoz do kuće.