Crni Anđeo

TUGA

" Neeee! Darijaa " vikala sam kroz plač.
Htela sam da potrčim do nje, ali me je Derek držao i nisam mogla da se pomerim.

" Polako smiri se " nežno je rekao

" Kako da se smirim? Drugarica mi je mrtva " plakala sam kao kiša.

" Nećeš uspeti da joj pomogneš" viknuo je Marko " Da si stigla koji minut ranije, možda bi i mogla da joj pomogneš"

Ranije. Da sam stigla ranije. Mogla sam da joj pomognem, ja sam kriva. Trebala sam da stignem na vreme, da jesam sada bi bila živa. Ja sam je uvukla u sve ovo sa demonima i andjelima.

" Zašto si je ubio, nije ti ništa uradila?" rekla sam kroz jecaj.
Derek me je cvrsto držao blizu sebe, noge mi klecaju, svakog trenutka bih se srušila da nema njega i njegovog cvrstog zagrljaja.

" Špijunirala je naš razgovor, čula je previše, nisam mogao da je ostavim u životu" pokvareno se nasmejao.

" Mogao si da joj izbrišeš sećanje." viknula sam " Bili ste zajedno, volela te je, kako si mogao"

Počeo je da se smeje, ima baš zao osmeh " Ja ne mogu da brišem sećanja, a ni Kira i Laura, mi te sposobnosti nemamo, ti još uvek ne znaš ništa o nama." polako je počeo da nam se približava, na svetlosti se vidi da mu je majica umrljana krvlju "Zajedno? Nije me briga. Ona je samo bila moja maska, da ne bi izašla moja taja na videlo. Ja nju nisam voleo, samo mi je bila od koristi. Mi demoni nemamo osećanja, ona su za slabiće. Pa videćemo se ponovo Viki" rekao je i nestao u tami.

" Bolje da te odvedem kući" rekao je Derek

" Ali, Darija..."

" Ne možeš joj pomoći, a ako diraš njeno telo može da te optuže za ubistvo"

Naslonila sam se na njegove grudi i čvršto ga zagrlila. U ovom trenutku, zagrljaj mi je baš potreban, kako sam se naslonila na njega suze su počele da mi teki, na usnama sam osetila slan ukus. To je ukus boli koju sada osećam, razdara moje srce, kao da se raspada na milion sitnih komadića.

" Hajdemo, treba ti odmor." tiho mi je šapnuo na uvo.

" D-dobro" promucala sam.

Još uvek držeći me, polako smo krenuli, ali daleko mi je kuća.
Stigli smo do Kluba, niko nije video da smo bili udaljeni. Kada smo se vraćali nazad čula sam neko šuštanje iza nas, a zatim vrisak.
Stali smo kod parkinga, probala sam da obrišem suze, ali su one sve više i više tekle. Neka devojka se pojavila sva preplašena, kao da je videla duha.
Malo je bila udaljena od nas, uzela je telefon i kucala nešto, a zatim ga stavila na uvo.
Cupkala je u mestu, bila je nervozna.
Čula sam njen tih govor " Halo, policija, imam da prijavim mrtvu osobu...."

Pozvala je policiju, sada će da dodju ovde. Šta da radim? Sigurno će istraživati njeno ubistvo, ispitivaće i mene, kako da ima kažem ko je ubio. Marko je demon, oni nemaju šanse da ga uhvate, čak ni ne živi ovde.

" Treba ti vazduh, tako da idemo peške. Nećemo ostati ovde kad dodje policija"

" Peške? Ali moja kuća je na drugom kraju" pokušavala sam da što smirenije dišem.

" Znam, ali sada ti je vazduh mnogo potrebniji, a i razgovor će ti pomoći. Samo prestani da razmišljaš o svemu ovome i fokusiraj se na ono što te čini srećnom"

" Probaću " udahnula sam dupoko i probala da se smirim, ali teško je " Šta je Marko mislio pod tim Ne mogu svi da brišu sećanja."

Polako smo se udaljavali Klubu, a ja više nisam toliko blizu Dereku. Ipak u njegovoj blizini se osećam nekako bezbedno.

" Ima neki demoni koji ne mogu da brišu sećanja, kao Marko, Kira i Laura. Ja mogu, kao i da te nateram da mi kažeš svoje žudnje. Ima neki koji to ne mogu. "

" To mi nisi rekao ranije, ja sam mislila da to mogu svi demoni " brisala sam suze

" Ne, samo nekolicina "

" Da li stvarno demoni nemaju osećanja? " upitala sam ne sklanjajući pogled sa njegovih očiju.

Naši pogledi su se susreli " Nemaju osećanja, oni samo žude da ubiju i muče nekog. Takodje smo veliki prevaranti, bezosećajna i ohola čudovišta"

Te reči je izgovarao sa toliko muka, kao da ga neko probada. Ima nešto što ga muči, ali izgleda da nije spreman da priča o tome. Još uvek me muče njegove povrede na ledjima, ko li mu je to uradio?
Potrudiću se da otkrijem.

" Ni ti nemaš osećanja? Ali ponašaš se potpuno drugačije od drugih demona koje sam do sada srela, tako da je nemoguće da ih nemaš."

Njegov pogled se promenio, postao je nekako zbunjen, kao da nema odgovor na ovo pitanje.

" Ja, ne znam...nešto je drugačije" zbunjeno je rekao " Nisam siguran kakav je ovo osećaj "
Izgleda da ne zna šta su zapravo osećanja, ne zna ništa o tome.

" Izvini, vidim da si zbunjen." oborila sam tužno pogled

" Ne izvinjavaj se, nisi ti ništa kriva" probao je da me uteši.

Misli mi se opet vraćaju na Dariju, ne verujem da je više nikada neću videti, ni zagrliti. Šoping sa njom će mi nedostajati, sve će mi nedostajati.
Suze mi opet klize niz obraze.
Osećam Derekov pogled na sebi.
Stoji tačno ispred mene, uzeo me je u naručje i odjednom poleteo.

" Vodim te kući. Kada dodje policija kod tebe, nemoj im reći istinu. Neće naću Marka, on nije ovde. "

" Znam, smisliću nešto " rekla sam naslonivši se na njegovo rame.

" Hvala ti i izvini što nisam uspeo da te utešim" imao je tužan pogled

" Uredu je, sada mi je samo potrebno da budem sama "

Stao je ispred moje kuće i spustio me je " Laku noć "

" Laku noć " rekla sam i krenula prema kući.

Stala sam ispred vrata i okrenula se, on je još uvek stajao i gledao me.
Nekako izgleda tužno, možda zato što nije uspeo da me oraspoloži, a možda ne.
Šta ako njega nešto drugo muči?

..................................

Evo ga nastavak, izvinite što ste čekali, nisam baš imala neku inspiraciju za nastavak. :)
Sledeći deo pišem iz Derekove perapektive, saznaće te šta ga to muči. ♡♡
Nadam se da će vam se svideti ovaj nastavak, žurila sam da ga završim, pa izvinite na greškama.
Hvala što čitate :)