Milica Jakovljević Mir-Jam: Samac u braku

Prolog

Mirna palanačka ulica razlila se kao reka, opervažena sivim i zelenkastim zgradama, prizemnim fasadama i ponekom dvospratnicom. Iza ograde zelene se šimširi, poneka tuja i kržljavi bor. Nigde buke automobila. Tek zaškripe ili zatandrču kola, vikne đevregdžija, kokičar, salebdžija, ili seljak opsuje stoku.

Najednom se začu larma, kao da jato ptica prhnu sa strehe. Raspuštao se viši razred gimnazije. Zagasiti berei samo što ne slete sa nestašnih glavica kudrave kose, koketno nakrivljeni čak do uva. Žagor ispuni ulicu. Razgovaralo se o pismenom iz matematike. Strepnje ispuniše mnoge glavice ispod tih naherenih berea. Rešenje zadataka nije se slagalo, ali odlične učenice su išle pobedonosno, verujući u svoj uspeh.

Žagor se malo stiša ispred jedne advokatske kancelarije kroz čije se široke prozore u prizemlju moglo pogledati unutra. Napolju je stajala bela tabla sa crnim slovima

RADMILO TOMIĆ, advokat

Dvadeset pari nestašnih, naivnih, koketnih i radoznalih očica jurnuše na prozor.

- Eno Abisinca!

Za časak se to nestašno jato umiri i pogleda crnomanjastog mladića za pisaćim stolom, ompuraste kože, visoka i inteligentna čela, koje je uokviravala kovrdžava kosa gusta, puna talasa i preliva.

- Što je sladak! - prošaputa jedna garavuša. Muvale su se pod prozoram, ali kad spaziše da jedan drugi mladić priđe prozoru, privučen njihovom pažnjom, prasnuše u smeh i pobegoše, okrećući se onom drugom, koji je stajao do prozora i smešio se na njih.

- Ti i ne gledaš ovu dečicu, Radmilo, - prebaci mu njegov drug, inženjer. - A znaš kako su te prozvale?

- Kako?

- Abisinac!

- Zar ja ličim na Abisinca?

- To i udovica kaže.

- Mami je! Ta mi stalno piše pisma.

- Rekao sam joj da si zaljubljen i da se ženiš. Ti si me i zvao da mi to kažeš.

- Jeste. Dobio sam povoljian odgovor iz Beograda.

- Od nje?

- Ne, od njene tetke. Pristaju i devojka i njeni roditelji. Prekosutra putujem da je isprosim.

- Šta, prekosutra? Pa što odmah ne kažeš? Zar ti, zbilja, hoćeš da se oženiš tom Beograđankom?

- Ja je volim. Ona je već nekoliko godina san moga života.

- Da to kaže neka žena, bilo bi mi razumljivo. Ali da se zanosiš snovima ti, čiji je ceo život bio borba, to ne razumem. Kod ovolikih devojaka u našoj varoši, gde ima i miraždžika, ti tražiš devojku po Beogradu. Bogami, pokajaćeš se.

Mladi advokat je rasejano šarao po belom tabaku:

Ljiljana... Ljiljana! Podiže glavu i pogleda svoga druga:

- Ja se nikad u životu nisam jagmio za novac i zarekao sam se da ću se, kad osiguram advokatski položaj, oženiti devojkom koju volim. Mučio sam se, ali sam uspeo. Ono što danas želi svaki advokat da ima stalni mesečni prihod ja sam sebi osigurao kao zastupnik banke. U nekoliko većih procesa zaradio sam i kupio kuću.

- Čak si se i meblirao!

- Umesto honorara, od Jankovića sam dobio nameštaj. Njegovo stovarište nameštaja je izgorelo, pa je bio uhapšen i osumnjičen za zlonamemu paljevinu.

- Doista, ti si ga vješto odbranio i on diže od osiguranja pola miliona, a sve što je imao u radnji nije vredelo više od sto pedeset hiljada. Mogao ti je dati nameštaj za pet soba, a ono što ti je dao ne vredi više od dvadeset hiljada.