Milica Jakovljević Mir-Jam: Samac u braku

Društvo u palanci

Sala u kafani gde su se davale pozorišne predstave bila je već prepuna kad je ušao Radmilo sa Ljiljanom. Opšta pažnja se okrete njima i sve oči se upraviše na mladu
ženu. Ona se čisto zbuini od toliko radoznalih pogleda, sašaptavanja, podgurkivanja. Pođe između stolova, ne gledajući nikoga. Jedan plav čovek se diže od stola u prvom redu i mahnu rukom njenom mužu.

- Tamo ćemo, Ljiljana, eno našeg društva!

Ona je kao u magli videla glave kako se okreću, razne šeširiće, nakarminisane usne, plave i crne kose...

- Evo, gospođo Vera, doveo sam vam Ljiljanu! - reče Radmilo jednoj punoj rumenoj gospođi, okrugla lica i krupnih crnih očiju.

- Tako mi je milo što vas vidim! - ljubazno je govorila Vera, stežući obema rukama Ljiljanine prste.

Ona vide za stolom još jednu mlađu ženu, lepih duguljastih očiju, malo
bledunjavu. Radmilo ih je predstavio:

- Moj najbolji drug Voja Marković, inženjer... Njegova gospođa... Gospodin BoraAleksić, profesor... Gospođa Desa, njegova supruga suplent.

Jaoj, bogamu njegovog, pa ovo je delikates! - bila je prva misao inženjera Voje kad ugleda ovo plavo, rumeno, zlatno, fino devojče...

- Pravo da vam kažem, gospođo, bila sam Ijuta na vašeg Radmila! – srdačno otpoče inženjerova žena. - Najbolji drug Vojin, a ja nikako da vidim njegovu gospođu. A toliko
vas ih je videlo. - Govorila je veselo, prisno. Reči su joj prskale kao zdrava jabuka pod jakim zubima. Videlo se da je vrlo govorljiva. Ali, iza njenog veselog tona nešto je hladno taknu u srce. Novo lice i lepa žena u društvu gde sam ja dosad smatrana
najlepšom! Ona je znala da je njen muž pravi ženskaroš. Svaki čas je bacala uznemiren pogled na njega. Ali on je bio vrlo vešt i iskusan. Znao je svoju ženu, pa je umeo da se
čuva.

- Ja sam vas videla jednoga dana - primeti nastavnica. - A jedno jutro, ulazim na čas a moje učenice nešto živo pričaju i jedna uzviknu: Ja sam je videla. Vrlo je zlatna! Mene zainteresova, pa upitam: Koga ste to videle? One mi priznadoše: Gospođu
advokata Tomića.

- Cela varoš vas je videla. Ovde se sve zna, čak i to šta ko ruča i večera! - nasmeja se Vera.

- Vidiš, Ljiljana, ovo je moje društvo. Uvek smo zajedno izlazili...

Obradovana što joj se pred svima obraća, Ljiljana ga pomilova jednim nežnim plavim pogledom... Sela je između njega i nastavnice. Inženjer Voja primeti taj pogled i uzdahnu:

- Zato se on ovako topi.

Ali veseljak u njemu, uvek sklon šali, razvedri ga i on reče:

- E, nismo svi na broju! Naša klasna nije došla.

- Kakva klasna? začudi se Ljiljana.

- Imamo mi u društvu našu klasnu, - nastavi on sasvim ozbiljno - jer se dobro nevladamo.

- Ti ne možeš, Vojo, da ne pecneš gospođicu Danicu! - reče Radmilo. - To je jedna nastavnica, profesor matematike, uvek je i ona s nama u društvu, a oni je diraju kako
uvek ima izraz lica jedne klasne.

- Bogami, gospođo, plašimo je se! - nasmeja se Voja.

- Ona uvek drži uzdignut prst. Mir, deco!

- Baš je ona divna devojka! - branila je Danicu koleginica Desa.

- Divna i ozbiljna! S njom muškarci ne mogu da se zabavljaju kako oni hoće!

- Zato je ona za njih klasna - energično dodade Vera.

- Ama, večno samo ozbiljnost! - reče Voja. - Bora je, na primer, prava devojka.

- Nemoj me, molim te, upoređivati sa devojkama, jer je na njih velika povika - branio se Bora.