Milica Jakovljević Mir-Jam: Samac u braku

Klupko se polako odmotava

Srdžba, kao prvi izliv ljubomore, za trenutak potisnu duboki očaj koji je tinjao u Radmilovoj duši poslednjih dana. Pročitao je pismo još jednom i zatvorio se u svoju sobu.

Ovoga puta ona je zaista otišla! Svojim odlaskom dokazala je da ga može stvarno napustiti, da nije ljubavlju vezana za njega. Nije mogao još sebe da optuži, jer je bio gnevan. Ali sutradan, tuga mu se razli po srcu. Osetio je da nje nema, činilo mu se da je umrla. Sad je tek shvatio koliko je voli, koliko je osećao svaku njenu misao i pokret. Nije hteo da je gleda, a video je svaki njen pokret, lepršanje kose, plavetnilo očiju. Voleo je njene lake korake, kao kljucanje ptice, oni su mu dočaravali njeno lepo telo, osmehe, belinu kože i rumenilo usana.

Išao je u kancelariju i vraćao se sav slomljen.

Druge večeri po Ljiljaninom odlasku ušao je u njenu sobu. Osetio je njen miris. Sve je stajalo kao da je ona tu... Ugleda i njene papučice ispod kreveta. Zašto ih nije odnela? Setio se njene male, lepe nožice. Otvorio je šifonjer. Trgao se; sve njene haljine bile su tu! Šta je odnela? Zagledao ih je radoznalo, kao da svaka haljina čuva otisak njenog tela. Video je njene grudi, stas, bedra... Brzo je zatvorio šifonjer. Osetio je bol u glavi, skoro da se onesvesti.

Prvog dana se zaricao da je neće tražiti. Drugog dana je želeo da dobije njeno pismo. Samo nekoliko reči i odmah bi odjurio u Beograd. Ali, ona nije napisala nijednu reč.

Pisar Pera mu reče toga dana:

- Ika je juče otišao u Beograd, a ja ću sutra. Boško će doći da me zameni. Slažete li se?

Ika u Beogradu! Opet je osetio gnev, ali malaksao. Činilo mu se da gubi tlo pod nogama. Lutao je toga dana po sobama, sedao na njenu postelju, milovao rukama čipkano jastuče. Očekivao je pismo svakoga dana, ali uzalud. Juliju je lagao: Piše mi... Nije još dobro mami... Ostaće još koji dan...

To je kazao i Veri, Voji, tetki da je otišla u Beograd zbog mamine bolesti. Tako je prošlo šest dana. Ništa nije saznao. Rešavao se da napiše Dragiši, da mu sve poveri. Zašto svi ćute? Kako li je ona predstavila stvar? Ma šta da je kazala, a ona ne bi lagala, njen otac je trebalo dosad da mu piše. Možda su svi protiv njega? Bio je vrlo nesrećan. Jedno jutro je sedeo sam u kancelariji. Neki nepoznat mladić se pojavi na vratima:

- Dobar dan, gospodine Tomiću pozdravi snishodljivo. Mogu li nešto s vama da razgovaram? - Bio je veoma zbunjen.

- Sedite - ponudi ga Radmilo. - Šta imate da mi poverite?

Mladić je okretao šešir u ruci. Nije smeo da pogleda advokata. Najzad progovori:

- Moram da vam priznam nešto što me muči. Ja sam bednik! Reći ću vam, pa činite sa mnom što god hoćete. Možete me i uhapsiti, meni se ionako više ne živi...

Briznuo je u plač.

- Što plačete? Ispričajte mi šta vas muči.

- Ja sam kelner kod Laze Prakića. Znate onu kafanu Kod dobrog vina?

- Znam. Da vas nije otpustio?

- Jeste. Ali nije me otpustio što je on hteo, već po nagovoru njegove ćerke Dare. To je zla osoba. Ona... ona je sve kriva! Nisam ja.

- Da niste imali nešto s njom?

- Nije to, gosn' Tomiću! Nego nešto gore... Nešto što se tiče vas. Ja sam bio na telefonu. Kazao sam vam ono za vašu gaspođu i Iku... Možete me i uhapsiti. Stidim se samog sebe... Znam da je sve to vrlo nečasno. Nisam više mogao...

- O čemu vi zapravo govorite?! - pitao je Radmilo bezbojnim glasom, ne shvatajući još tačno u čemu je stvar.

- Ona me je naterala, gosn' Tomiću! Rekla je: Ti samo tako dostavljaj njemu preko telefona, pa ako uspeš da ga razdvojiš sa ženom i ja se udam za njega, bićeš direktor u hotelu moga oca.