Milica Jakovljević Mir-Jam: Samac u braku

Sastanak na brdu "Kod sto poljubaca"

Bilo je devet sati ujutro. Ljiljana još ne beše ustala. Radmilo je popio kafu u sedam i otišao. Julija se čudila. Ona uvek ustaje pre njega! Ali, tešila se da je to zbog sinoćnje zabave. Oko pola deset kucnu na vrata spavaće sobe:

- Jeste li budni, gospođo Ljiljo?

- Jesam. Uđite, Julija. Nije mi dobro. Nešto me probada ispod grudi... Valjda sam nazebla.

- Dabome da ste nazebli. Na zabavi se lako nazebe, svi se lako obuku. Jedan čaj i aspirin da vam donesem, pa će vam biti bolje.

- Ništa ne treba. Odmoriću se, možda će mi biti bolje.

- Gospodin mi ništa ne reče...

- Ja sam spavala, a on nije hteo da me budi - slaga mlada žena. - Ne brinite, Julija. Posle mi možete doneti belu kafu. Neću još da ustajem.

- Nemojte nipošto. Najbolje je da odležite. Da li da odem i kažem gospodinu Tomiću da vam pošalje doktora?

- Neću, Julija. Šta će mi doktor?

Julija izađe brižna iz sobe, a mala Ljilja se od muke nasmeja. Nije joj bilo ništa, ali se rešila da dva dana leži u postelji da vidi kakav će biti prema njoj njen nemilosrdni muž. Pribegla je i ona poznatoj strategiji žena da lukavstvom pridobiju muža. Ona je bila vrlo nežna i osećajna priroda. Iscrpela je sva sredstva umiljatasti da bi prelomila tog nesavitljivog čoveka. Sad joj je ostalo samo još ovo malo lukavstvo. Nada se da će ga najzad ražalostiti i umilostiviti.

Dva dana je ležala zdrava u postelji. U stvari, nije bila sasvim zdrava. Bila je duševni bolesnik. Mogao ju je izlečiti samo lek koji se zove ljubav! Bile bi joj dovoljne  ne dve snažne muške ruke da se obaviju oko njena stasa, da je uzmu u naručje, pritisnu na grudi, pa da oživi. Žena bez ljubavi je kao uvela biljka.

Osećala je glad. Želela je da Julija što pre donese doručak. Julija se uskoro pojavi. Donela je obilan doručak i nudila je kao majka ćerku.

Ljilja je pred njom jela kao bez volje, a posle je sa apetitom sve pojela. Osetila je želju da nastavi svoju borbu za ljubav. Uzela je knjigu i čitala. Dremež je uskoro savlada. Ali san joj nije rasterivao bol i neku muku pod grudima, koja je stalno tinjala.

- Je l' tu gospođa Tomić? - začu se muški glas.

- Gospođi nije dobro - javi se Julija. - Leži. A šta ste hteli, gospodine Pero?

A, to je Radmilov pisar! Zašto li je došao? Ljiljana skoči i malo razmače zavesu.

- Gospodin me poslao da kažem gospođi da on mora u selo. Ima neki zbor i neće se vratiti do devet uveče. Da ga gospođa ne čeka na ručak.

- Dobro, kazaću joj.

- Zdravo, Iko! Šta radiš?

Ljilja je čula kako Pera govori sa komšijom.

- Učim. A što si to ti došao?

- Da javim da moj gazda ide u selo.

- U selo? Ima neki zbor?

Ika se pravio da ne zna, a čuo je kad je Pera rekao Juliji da će Radmilo doći tek u devet uveče.

- Ja idem prekosutra u Beograd. A ti, Pero? - pitao je Ika.

- Ja ću u četvrtak.

- Ko će te zameniti u kancelariji?

- Boško. On ne polaže, a izgubio je mesto kod svog advokata. Zdravo! Žurim.

Ljilja je bila vrlo razočarana. Otkud sad da ide u selo. Propao joj je plan. Bilo joj je dosadno da leži. Ovako se nadala doći će u podne, pa će čuti da je bolesna. Šta li bi on uradio? Uh, što se Julija ne seti da ga malo uplaši, da kaže pisaru Peri: Gospođi je vrlo rđavo!