Milica Jakovljević Mir-Jam: Samac u braku

Sumnja se polako prikrada

Poručnik Milan je sedeo u svojoj sobi i učio. Spremao je ispit. Kad je čuo oca kako zove Tomića ovamo, naglo prekide učenje. Da li će doći? Bilo mu je i prijatno i neprijatno. Znači, ovo veče mu propada, a baš je odredio lekciju koju mora da pređe. Sad je svršeno...

- O, kako ste lepi, gospođo Tomić! - začu sada i majku. - Što vam ta haljina divno stoji! Videla sam vas još jednom u njoj, pa sam gledala preko ograde i divila se.

Milan se prisećao koja li je to haljina. Sigurno ona ružičasta sa plavim. I on ju je tada gledao krišom preko ograde. Osluškivao je njen glas, ali javi se opet otac:

- Šta mislite, Radmilo, hoće li biti rata?

- Ko zna? Živimo u vreme svakojakih iznenađenja. Međunarodna situacija je vrlo naoblačena... Doduše, u strahu su velike oči... Izgleda da države koje se najviše plaše rata imaju najviše izgleda na rat. A nas mogu spasti samo njihovi međusobni obračuni.

- Jaoj, kakav crni rat! - uzviknu sudijina žena. - Zar smo malo žrtava podneli? Za naše generacije je dosta rata. Ne damo da naša deca ginu. Zar moj Milan da ide u rat, pa Ika, pa vi, gosn Radmilo?

- Doista, danas tehnika služi više za zlo nego za dobro ljudi - reče Ljiljana. - Kao da je cilj civilizacije ubijanje. Što je neka zemlja civilizovanija, ima sve više sredstava za
ubijanje...

Poručnik se nasmeši u sebi: Vidi ti kako ova lepa plavuša pametno misli! Seti se kako su danas u kasarni razgovarali o njoj. Došao jedan pešadijski poručnik iz Beograda. Poznaje Ljiljanu. Stanovao je u susednoj ulici i često ju je viđao.

- Vrlo ozbiljna devojka... Uvek je izlazila sa jednim istim mladićem.

Milan ponovo pokuša da čita, ali ubrzo zaključi da se uzalud trudi. Mislio je o tome zašto je muškarcima uvek slađa tuđa žena. Mladići često i ne zapaze neku lepu devojku, ali kad se uda, ona postaje vrlo primamljiva i neodoljiva.

On je cenio advokata Tomića. Slušao je često i svog oca kako ga hvali. Verovao je da se taj nije mogao glupo oženiti.

- A ovo su naše garsonijere! - dopre do Milana Ikin glas.

Slušaj, šta ovaj priča! - pomisli Milan. - Garsonijere! Kao da dovodimo ljubavnice.

- Ika pravi užasan darmar u svojoj sobi - glasno se smejala sudijina žena.

- A kod Milana je, da samo vidite, sve uredno. On je sam sebi kupio i nameštaj. Sve kod njega mora da bude na svom mestu. Vojna akademija ih zaista nauči redu...

Milan se smešio, sam iza spuštene zavese. Uvek je mama njega hvalila, ali i on je zaista uvek pažljiv prema mami.

- Kad biste sad ušli u moju sobu, gospođo, videli biste kako je sve u redu! - braniose Ika.

- Jeste, danas je u redu zato što je Vida sve istresla. A sutra da vidim kako će
biti... Verujte, gospođo, volela bih da je Ika žensko. Kako je lepo imati ćerku kao što ste vi.

- Pričekaj još malo, Anka. Kad se oni ožene imaćeš dve ćerke - tešio je sudija Nikolić svoju ženu.

- Od današnjih snaha ne možemo očekivati mnogo nežnosti - reče ona. - To se na vas ne odnosi, gospođo - izvinjavala se Ljiljani. - Vi biste bili divna snaha. Kako vas samo gospođa Stana hvali! Pre neki dan srele smo se na ulici. Ona ne može da se nahvali kako je gospodin Radmilo srećan sa vama. A ja to i sama vidim... Volela bih da se Milan oženi, ali on ima svoje ambicije. Hoće na viši kurs, pa misli i na generalštab... Kažem, nemoj samo da mi ostaneš mator momak... Kad se čovek zanese knjigom i karijerom, zaboravi na ženidbu. A ti generalštabni oficiri uvek se žene kao matori momci. Posle uzimaju mlade devojke... Dosta mi je da mi sin završi viši kurs.