Milica Jakovljević Mir-Jam: Samac u braku

"Od danas me smatrajte samcem u ovoj kući"

Ljiljana otvori oči. Pogleda najpre tavanicu. Sa tavanice skliznu pogled na zidove. Neki čudan moleraj nije kao u njenoj devojačkoj sobici. Gde je to ona?

Bunovna, nekoliko časaka nije mogla da se orijentiše u prostoru. Bunila ju je svetlost na sve strane. Dva velika prozora na jednoj strani i jedan na suprotnoj. Začu kako negde kuca sat. Pridiže se i rasani. Blesnu joj sve u svesti. Protrlja rukom čelo, kao da hoće da odagna košmar. Steže slepoočnice rukama i uzdahnu. Seti se svih onih sinoćnjih scena. Koliko je to sati? Spazi okrugao satić na stočiću ispred ovalnog ogledala. Jedanaest. Toliko je spavala!

Soba je još topla. Pokraj njene postelje druga niska, sa jastukom i muškom pidžamom. Sve nedirnuto kao i sinoć. Ona sede i spusti noge na pod.

- Ja sam udata. U kući sam svoga muža! - Trže se i uplaši te misli. - Šta sam učinila? Zar je moguće da sam udata? Sutra se vraćam ocu! Vraćam se, pa makar me ubili!

Iz trpezarije se začu zveket tanjira, noževa viljušaka. To Julija postavlja. Treba da se obučem. Razgledala je sobu. Dva politirana kreveta, blede boje kao lipov med. Ispred prozora dve fotelje. Okruglo ogledalo. Flašice parfema ispred ogledala, jedna pudrijera, prskalica za parfem. Ko je sve to tu stavio? Možda mama?

Lupnuše vrata. To je Julija izašla. Ustade. U uglu je bio umivaonik. Bilo je i vode u bokalu. Umivala se, češljala. Htede da se napuderiše, pa odmahnu glavom: Za koga? Zašto? Šta ima da se udešava? Bila je, ipak, sveža od sna, rumenih obraza. Usne su joj imale prirodnu boju. Julija se opet vraća. Kuca na vrata.

- Gospodine! - ču kako zove Radmila. - Je li gospođa Ljiljana ustala? Uskoro će podne...

- Nije još! - odgovori Radmilo. - Pričekaćemo je.

- Mogu ja da čekam. Neka se ona lepo ispava. Idem u kuhinju, a vi mi zvonite kad treba da donesem ručak.

Udalji se, a Ljiljana otvori orman da izabere haljinu. Čitav dugin spektar boja blesnu iz ormana. Nove haljine, i njene devojačke. Jedan penjoar od svile, boje kajsije. Po njemu izvezeni ogromni plavi cvetovi sa dugim grančicama, koje su se protezale niz celu haljinu. Pogleda i uzdahnu. Poklon od tetka Drage.

Zagleda svoju pidžamu od plavog krepsatena. Blistala je kao morski talasi. Kako bi rado obukla ovu pidžamu za čoveka koga voli? A za ovog tuđina, ima li smisla oblačiti se? Izabra jednu skromnu domaću haljinu od kaše, zelenu kao mlado lišće, sa kragnom od ružičaste svile i širokim rukavima postavljenim istom svilom. Dve izvezene ruže, kao bačene na grudima, i pri dnu haljine.

Obuče je brzo, pritegnu pojas, navuče zelene cipelice. Neka vrata su se otvorila, valjda na radnoj sobi njenog muža. Čula je i njegove korake. Ona lagano odškrinu vrata. Uđe u sobu, kao neki neželjeni gost u tuđoj kući, gde nikome nije milo što je došla. Zastala je kraj vrata i u okviru prozora videla snažnu visoku siluetu čoveka. On je kroz zavesu gledao na ulicu, s rukama u džepovima. Čuo je njene korake, okrenuo se... Oči su mu bile mračne, bez sjaja, kao prevučene maglom. Uokvirene tamnim kolutovima, bile su još veće i crnje. Lice je izražavalo nešto hladno i tamno.

Ona se zagleda u beli buket ruža na ormanu, da bi izbegla njegov pogled.

- Julija je spremila ručak. Jeste li gladni? Hoćete li da ručamo?

- Kako hoćete...

- Ja ću joj zazvoniti. Izvolite, sednite! - Pokaza joj rukom mesto, zazvoni i zauze drugo mesto, s njene desne strane. Ljilja je nečujno sela, kao da se boji da će se stolica slomiti. Posmatrala je čaršav, servijete, tanjire. Sve je bilo tako elegantno.

Ovaj servis joj je mama kupila.

- Jeste li dobro spavali? - upita je muž mirnim, učtivim glasom.