Milica Jakovljević Mir-Jam: Samac u braku

Zao duh u braku

Student Ika nije mogao da dođe sebi od čuda. Ljiljana mu piše! Čitao je više puta to pismo kucano na mašini.

Radmilo sigurno ima kod kuće pisaću mašinu. Pitaće iz daleka Peru. Sedeći u bašti, on je po ko zna koji put čitao:

- Od prvog dana sanjam vaše lepe oči... Slušam vašu gitaru svake večeri. Svirajte mi češće... Ja uživam i u vašem pevanju... Nemojte se čuditi što vam pišem. Sve žene nisu srećne. Treba voleti pa biti srećan, a ja volim samo plave oči... Lj. T.

- Lj. T. - ponavljao je Ika. - To mora da je Ljiljana Tomić... Zar je moguće da posle nepuna dva meseca od venčanja udata žena piše ljubavna pisma?

Radost koju je osetio kao mladić kome, eto, lepa žena izjavljuje ljubav, bila je pomućena saznanjem da ta žena odmah posle venčanja vara muža. Osećao je sažaljenje prema Radmilu. On je tako divan čovek. Imao je lepih prilika ovde da se oženi, a uzeo je Beograđanku koja piše ljubavna pisma drugim muškarcima posle mesec i po braka... Ovim pismom Ika je izgubio svaku vem u ženu, kao mladić o sebi je stekao uverenje da je prosto neodoljiv...

Ovako šta se retko doživi. Čim Radmilo otputuje, on će preko plota! I ona je to videla, zato i šetka po bašti... A on, glupak, mislio da ona uživa u bašti! Da je dobio premiju na lutriji ne bi se više iznenadio. Izvadio je ogledalo i pogledao se... Da, lep je. Lepo razvijen. I ume muški da voli. A zar Radmilo muški ne voli?

Žene su strašne! Hoće dva muškarca. Možda se udala zbog položaja. Ali, Radmilo je lep čovek. Ika prosto nije mogao da shvati. Najzad, šta ga se tiče. On se njoj dopada, a i ona njemu... A Radmilo? S njim se nije šaliti. Ama, žensko je lukavo! Oko muža će cilemile, a njega će da prima kad muž nije tu.

Ljiljana je upravo silazila niza stepenice u lakoj jutarnjoj haljini poprskanoj cvetovima. Potpetice na papučama zvonko su odjekivale po betonskoj stazi koja se gubila kroz majsku travu. Uđe u kuhinju i malo posle izađe. Pogleda desno i levo.

- Možda mene traži? - pomisli Ika.

- Miki! Miki! - začuje se Ljiljanin glas.

Ika pogleda i spazi u žbunju ribizli malog mačka Mikija. Priskoči i uhvati mače.

- Gospođo, evo, vaš Miki je došao k nama - reče uzdižući se preko tarabice.

- O, kako je vragolasto to malo šunjalo! Pravi Miki Maus.

Ona žurno pređe preko trave i dođe do tarabe da uzme mače. Rukavi joj skliznuše do mišica, ukazaše se dve bele oble ruke. Iku nešto štrecnu.

- Je l' te da je sladak? Ima divnu glavicu? - smešila se Ljiljana.

- Da, ima divnu glavicu i najlepše plave oči...

- Plave? - Trže se Ljiljana. Pogleda mladića i oseti da je on netremice gleda dubokim pogledom. Kao da shvati šta on misli, sva pocrvene, ali se napravi nevešta. Pritisnu mače uz obraz i brzo se udalji. Student je još gledao za njom.

Razumela je moj komplimenat... Sva je prcrvenela.

U spavaćoj sobi kraj prozora stajala je Jelka. Posmatrala je Iku svojim fosforastim očima... Sva je bila ružičasta i plavkasta, sa senkom oko očiju. Uvlačila je duboko dim cigarete, osećajući slast, kao da hoće da uguši čežnju svoga tela.

Mladić je vide, zagladi kosu rukama, izvadi ogledalce. Bio je zadovoljan sobom...

- Ah, nemoj da ga gledaš! Uobraziće dečak da zbog njega stojiš na prozoru – začu Jelka Ljiljanin glas iz sobe.

- Gle, a zašto da ga ne gledam? Ako šta uobražava, to je na njegovu štetu. Ali, priznaćeš, lep je dečko. Bogami, imaš vrlo lepe susede.

- Nisam primetila.