Milica Jakovljević Mir-Jam: Samac u braku

Ljiljana doznaje jednu tajnu

U mirisnoj, rascvetaloj bašti Ljiljana je skakutala kao koza, sva srećna što može da brsti sveže mladice. I ona je sa zadovoljstvom kidala grančice cveća i redala ih po vazama, sa ukusom kakve Japanke. Poredala je sve vazice po ormanu, otvorila vrata, sela na sofu i sa zadovoljstvom posmatrala sobe ispunjene plavom, ružičastom i crvenom svetlošću.

Za trenutak bi zaboravila da nije srećna žena, da pokraj sebe ima samo jednog samca, i unosila bi se u svaki kutić kuće.

Pogleda koverat na stolu i uze ga u ruke. Bilo je unutra više stotinarki. Jutros joj je to ostavio muž, da bi ona vodila kuću.

- Ne, ja ovo neću da trošim.. - pomisli ona. - Usitniću moju hiljadarku. On daje stan, a ja ću hranu. Ovaj novac ću ćušnuti u fioku njegovog pisaćeg stola.

Ona je odavno imala osećanje samostalnosti, uvek je žalila što nije činovnica. Karakter joj nije dopuštao da sve primi od čoveka kome ništa ne daje. Razmišljala je o tome kako je taj čovek stekao rđav utisak o njoj, njenim osećanjima i karakteru. Ona je za njega, sigurno, lakomislena devojka, koja je provodila avanturistički život pa i od braka napravila avanturu.

Uzdahnula je i osetila kako je svu prožima i pritiska bol kome ne zna leka.

- Znate li, Julija, gde su moje knjige?

- Ima jedan veliki kufer u špajzu. U njemu su neke knjige.

- Dobro, sad ću da ih poredam.

Otvorila je kufer i povadila knjige. Ta mala biblioteka jasno je govorila o njenom duhovnom životu. Bilo je tu naučnih knjiga iz psihologije, sociologije. Bilo je i beletristike, dosta i na francuskom. Razgledala je gde da poreda knjige. Stavila ih je nekoliko na stočić ispred ogledala, a neke na orman.

Ugleda i jedan etažer s lampom, pa i tu poreda nekoliko. Otvarala ih je redom, čitala i zastajkivala na mestima podvučenim olovkom... Knjige joj je obično birao tata. On je za nju bio živa biblioteka, svestrano obrazovan, istančane kulture. Pokraj tate je razvijala svoj duhovni život, čitajući ozbiljne stvari, diskutujući sa njime o mnogim problemima. Na svako njeno pitanje on je nalazio odgovor. Zbog toga je i on bio ljut kad bi mu ona govorila da voli Momčila. On je nalazio da njoj odgovara ozbiljan čovek veće kulture. Sećala se kako ju je tata prekorevao: - Ne razumem današnju devajku. Upozna se u dansingu i zaljubi u nekog lepotana koji ume samo da nosi brčiće, i da lepo igra tango.

Da, i njoj samoj je bilo čudno zašto je volela Momčila? Bio je tipičan Beograđanin; elegantan, slatkorečiv, ironičan, ciničan. Znao je da priča o pozorištu, trkama, sportu. Voleo je sve da kritikuje. Uobraženi lepotan koji ume samo da vodi salonske razgovore otmeno je intiman sa damama, razmažen njihovim laskamjem, a u isto vreme je prezrivo grub prema njima i pikantno duhovit. Nije mogla sebi da objasni kako je mogla tako ludo da ga voli. Intelektualcima se obično dopadaju glupe žene, a inteligentne devojke zalude ponekad površni muškarci...

A Ljiljana je bila devojka fine, osećajne duše. Društvo u kome je odrasla pripadalo je duhovnoj aristokratiji. Ona se nije mogla ubrajati u beogradske mondenke, već u devojke iz boljeg društva. U tim porodicama su prevladavali naučnici, lekari, umetnici, arhitekte, viši činovnici...

A Momčilo je pripadao svetu finainsijera, bankara, industrijalaca i rentijera.

Poređala je sve knjige. Uzimala je nežno svaku u ruke, sećajući se onih srećnih dana i meseci kad ih je čitala i uživala... Uzdahnula je. U sve te redove bila je utkana jedna nevidljiva reč, koju nije mogla da izbriše: Momčilo!

Najednom se trgla. Šta je hteo onim pismom? Kakva prava ima on da joj još preti i kakvo još objašnjenje hoće od nje? Bio je drzak. Rekao joj je sve i nikakva više prava nema. Razmišljala je da li isto tako drsko da mu odgovori.