Milica Jakovljević Mir-Jam: Samac u braku

Plava Ljiljana

Zrak sunca provlačio se kroz prozor i osvetljavao jednu lepu plavu glavicu, koja je izvirivala ispod ružičastog pokrivača. Bila je okrenuta zidu, pa joj se lice nije videlo. Video se samo beli vratić, koji se izvlačio iz okovratnika ružičaste pidžame. Linija tela se ocrtavala ispod pokrivača i naslućivala se vitkost mladog tela.

Negde u kući sat iskuca devet. Mati je u drugoj sobi izdavala naredbe:

- Požurite s pijace! Ja ne znam, Lizo, šta radite na toj pijaci. Nema vas po sat i po. I cenjkajte se. Nemojte kao onomad dva dinara kilo spanaća, a devojka gospođe Jovanović platila dinar kilo!

Plava glava se pomeri na jastuku. Spavalica se okrene na leđa i ukaza se lice mlade devojke. Sanjivo se otvoriše velike plave oči i zagledaše se u sliku na zidu. Fine tanke obrve malo se skupiše, kao da ih napušta neka neprijatna misao. Oči se sklopiše, ali ostade bora na čelu. Setila se svog sinoćnjeg razgovora sa ocem i majkom. Mnogo su joj hvalili tog palanačkog advokata. Da se uda za njega? Ona? Da živi u palanci i da pođe za čoveka koga nije ni pomišljala da voli. Prisećala ga se... Beše ga videla letos. Strašno crnomanjast, gotovo grub. Kosmat! Čudna neka kosa! Malo se pribojavala njegovih crnih očiju. Sećala ga se i kad joj je poljubio ruku kao devojčici. Čisto se zgadila na taj poljubac. Mladić joj je izgledao tako bedao! Sjajan advokat! Seti se očevih reči. Kao da je ženi potreban advokat i njegov govornički talenat, a ne muž?

Skočila je iz kreveta, zabacila glavu i ljutito ponovila u sebi: Neću! Neću da se udam za njega! Ja volim Momčila! Zašto me on ne zaprosi? Ne, danas moram sve to da raščistim!

Brzo zbaci pidžamu i ostade naga pred ogledalom. Posmatrala je svoje divno, vitko telo savršenih linija. Stresla se pri pomisli da bi je taj advokat mogao i rukom dodirnuti. Oblačila se, umivala. Uze češalj da razmrsi plave kovrdže. Mali prćasti nos lepo je pristajao uz okrugle detinjaste oči.

Mati uđe u sobu:

- Ustala si, Ljiljana? Kako si spavala?

- Boli me glava.

- I meni jutros nije dobro - požali se mati. - Juče sam sigurno nazebla na onom parastosu. Jesi li, Ljiljo, razmislila o onome što sino sinoć razgovarali? Bogami, svi kažu da je krasan mladić.

- Možda, ja ne sporim, ali ga ja ne volim! A želite li vi da se ja udam za nekog koga nikad neću voleti? Za mene bi takav život bio prava patnja.

- Ama, zavolećeš ga, Ljiljo! To je fini mladić. Voli te. Ništa, apsolutno ništa ne traži. Toliko samo: posteljne stvari, dušeke i jorgane. Gde da nađeš danas takvog mladića?

- Vama je, važnija, vidim, materijalna strana braka, a da li ću ga ja mrzeti, varati, biti nesrećna s njim, to vam je sasvim svejedno. Glavno je da se udam za njega da vas to ne stoji skupo.

- Nemoj, sine, tako govoriti. Zar su danas najsrećniji brakovi iz ljubavi? Vole se, ginu jedno za drugim, pa posde dve godine pred konzistoriju. Treba gledati karakter čoveka. A taj mladić je dobar, pošten. Ja nalazim i da je lep, elegantan. Jedna pametna devojka nikakve mu mane ne bi mogla naći.

- A pošto ja nisam pametna, nalazim mu mane i za njega je bolje da me ne prosi.

- Ti si pametna devojka, - naljuti se mati - ali ja znam šta je kod tebe. Poludela si za onim Momčilom. On je tebi zavrteo pamet. A što te ne zaprosi? Dve godine se viđate u društvu. Koliko me njih pitalo: Je li se vaša Ljilja verila sa njim? A mene stid. Ne znam šta da kažem. Ti se nadaš da ćeš se udati za njega, a ja ti kažem da te on neće uzeti. To je jedna mangupčina! Beogradski sin! Troši očev novac. Kad to proćerda, šta će onda? Tako je nalickan i nakolmovan! Po barovima lumpuje sa varijetkinjama i razbija flaše šampanjca. Čuo je tvoj otac sve o njemu. Zar takvog muža želiš?