Milica Jakovljević Mir-Jam: Samac u braku

Za sreću u braku potrebno je...

Ljiljana je osluškivala, umivajući se u kupatilu, drugog jutra u muževljevoj kući. Ništa se nije čulo. Na časovniku je bilo osam. Kako je slatko spavala!

Sasvim sama u sobi. Nije se ni približio njenim vratima. Spuštena zavesa na prozoru ujutro je bila sva zlatna od sunca. Digla je zavesu najpre na prozoru što gleda u baštu. Sve je treperilo od svežine. Nasmešila se suncu, lišću, travi, cvetovima. Obukla je jutarnju haljinu od mekog flanela, boje zrele lubanice.

Lagano je ušla u trpezariju. Opet je osluškivala. Nigde nije čula korake. Sela je na divan i očekivala da njen muž izađe iz radne sobe. Nekoliko minuta je prošlo. Ustala je ponovo, otvorila orman i zalupila vratancima da bi je on čuo.

Iz sobe se nije niko javljao. Nije znala šta da radi. Da li da izađe u baštu ili da čeka da se on probudi? A ako je otišao? Bilo joj je vrlo neugodno. Šta će reći Juliji? Rešila se, prišla odlučno njegovim vratima i kucnula. Ništa. Kucnula je jače. Opet ništa.

Zovnula je tiho:

- Radmilo, jeste li ustali?

Nije bilo odziva. Ona pritisnu kvaku, lagano otvori vrata i proviri. Nije ga bilo u sobi. Iznenadila se. Sofa je bila bez posteljnih stvari, kao preko dana jastuče s perunikama stajalo je kao juče. Kao da nije tu ni spavao.

Razgledala je sobu zbunjeno.

Ovo nema smisla! Gde je? Šta da kažem? Zašto me nije pričekao? A možda nije ovde ni spavao. Zbilja, divan muž! Od mene traži da tri meseca sedim u ovoj kući da ga palanka ne bi ogovarala, a on druge noći otišao iz kuće...

Bila je ljuta. Ušla je u predsoblje. Vrata su bila otključana. Ona je, dakle, spavala satima u otključanoj kući.

Izašla je na terasu. Zapahnu je mirisno proleono jutro. Udisala je svež vazduh kao u polju. Nebo je bilo čisto i sjajno. Kroz njenu duševnu potištanost prolećno jutro se provlačilo kao svetlosni zrak kroz pomrčinu... Pošla je u kuhinju. Julija je ugleda, pa istrča:

- Gospodin je otišao! Nije hteo da vas budi. Meni je kazao da vas ostavim da spavate. Ustao je u pola sedam, popio ovde kafu, dao mi novac za ručak i zamolio me da vam kažem da je otišao u kancelariju. Danas ima neko suđenje. Kazao je da će do jedan sat doći na ručak.

Ljiljani laknu.

Ipak je lepo vaspitan. Nije dao ništa da se nasluti.

- Jeste, ja sam tako slatko spavala i nisam ni osetila kad je otišao - lagala je ne znajući ni sama zašto laže. - Oh, što je lepo u bašti!

Odsustvo tog sumornog, ozbiljnog čoveka kao da odnese i njeno neraspoloženje. Zaželela je da razgleda baštu i osetila se slobodnijom, vedrijom. Ona pođe od voćke do voćke, od bokora ruža do bokora jorgovana sve je razgledala, mirisala, saginjala se da vidi jagode, tražila ribizle, uživala u zelenilu bašte. Činilo joj se da će joj ova tri meseca ipak biti snošljiva u ovoj bašti, jer on često neće biti kod kuće. Neka ga, neka ide! Bolje je da se ne vidimo izjutra. Šta bismo i pričali?

S jednog belog žbuna ubra nekoliko belih grančica. Bilo je hiljade cvetića na žbunu. Otkide dve tri grančice rascvetane breskve. Osećala je žive mirišljave cvetiće, vlažne od kišnih kapi kao detinji obraz posle kupanja. Zastala je pred jabukom punom rascvetalih buketića i prinela lice cveću da ga miriše.

Glava joj je bila kao u nekom cvetanom ramu. Pogledala je ono kupasto brdo i odjednom se trgla, videći u drugom dvorištu jednog mladića koji ju je gledao zagasito plavim očima. Bio je to onaj isti mladić što ga je videla juče na prozoru, sa onim oficirom. Mladićeve oči su se smešile na nju s jasnim divljenjem. Ona se brzo okrete, uđe u kuću i zapita Juliju ima li pri ruci neku vazu. Ona joj nađe jednu i reče da ima u ormanu još jedna vaza od kristala, kao i duboka činija u koju može da aranžira cveće.