Milica Jakovljević Mir-Jam: Samac u braku

Prvi poljubac

Prolećno sunce sručilo je svu nežnost na pijacu varošice. Mlade lipe su bacale senke po trgu. Iz dvorišta je dopirao prijatan miris. Roba se njihala pred izlozima, a glave su se komešale na trgu. Bilo je puno sveta. Došli i seljaci iz okolice. Lepršale su i
duge bele platnene košulje na seljankama.

Ljiljana nije rekla Radmilu da će doći na zbor. Ćutala je i čekala da on ode. Potom se spremila i pošla. Skrila se iza stabla jedne lipe. Nije htela da je on vidi. Osećala je neku čudnu tremu. Svakog dana je dolazila do nekog novog otkrića. Sinoć nije htela da
ga sačeka. Legla je ranije, ali je čula kad je došao.

Jutros joj nije ništa napominjao o onome što mu je pretresala džepove.

Razgovarao je sasvim prirodno. Bio je raspoložen zbog sinoćnje sednice. Tako je ona tumačila. Šta znači poslovni politički život izvan kuće? Da je i ona zaposlena manje bi razmišljala o sebi. U radu je spas. A ona se okreće po sobama i stalno misli na muža i na njihov odnos, ništa ne može ni da ubrza ni da uspori. Da mu se baci u zagrljaj? Pokušala je, pa ništa! Treba pustiti da ide kako je pošlo...

Skrivena iza lipe, očekivala je da izađe prvi govornik. Govorio je najpre ministar.

Posle su se redali drugi. Srce joj je zalupalo kad se pojavio Radmilo.
Počeo je snažnim glasom. Nikad nije čula pravu jačinu njegova glasa. U najvećim afektima se uzdržavao. Sad mu se glas penjao, pun i snažan bez zapinjanja. Uopšte nije ponovio istu reč dva puta. Nijednom nije zamucnuo.

Govorio je o političkim prilikama, o seljačkom pitanju, dugovima seljačkim, sušnoj godini, o porezu. Dotakao se jedinstva, hrvatskog pitanja, omladine...

Gromoglasno živeo razleže se iza nje. Vikali su: Bravo! Tako je! Ona ču iza sebe žagor i okrete se. Vide Iku i još neke mladiće. Sigurno studenti.

- Gospođo Tomić, što ne stanete još malo napred? Ne vidite odatle...

- Neka, dobro mi je.
Studenti se podgurnuše. Stajali su iza nje i užareno je gledali. Ika je posmatrao plave kovrdžice i belinu njenog vrata. Bio je sasvim iza nje. Mlada žena je oduševljavala
mladiće kao i njen muž govornik.

- Bravo! - pljeskali su advokatu.
Blizina lepe žene još više je podsticala njihovo oduševljenje. A Ljiljana je bila sva zanesena. Zaboravila bi da sluša njegove reči, gledala je njega. Sance je blistalo na njegovoj kosi, očima, zubima. Nešto svetlo, zdravo i snažno osećalo se u njemu. Burma
mu je blistala na ruci pri gestikuliranju.

Kako sam mu lepo ispeglala odelo, - mislila je mala plava žena. - I vitak je! Onnikad neće imati sala.

Burno živeo razleže se preko trga... Masa je bila raspaljena. Odobravali su mu, pljeskali. Studente neko potisnu, oni potisnuše nju i ona se pomeri malo napred. Radmilo je ugleda. Reč mu zasta, ponovi dvaput istu reč, ali se brzo snađe. Studenti se
osmehnuše i pogledaše malu plavu ženicu.

Zbunio se, pomisli Ika. Pogleda opet malu ženu. Gledala je muža zanosnim očima. Ika uzdahnu.

Advokat završi govor. Svet poče da se razilazi. Pođe i Ljiljana kući, ali vide da muž ide prema njoj. Zastade da ga pričeka. Osećala je ponos što je to njen muž... Ali, jedna misao joj steže srce: oni će se rastaviti. U njoj planu srdžba protiv sebe same... Ne, ona ga neće dati. Ona ga neće ostaviti. On mora da bude njen muž. Ona će biti njegova
žena. Smešila mu se i čekala ga. On pođe, ali mu prepreči put i zadrža ga neka devojka. Nije joj videla lice. Bila je u trenčkotu stegnutom oko pasa. Ispod teget berea videla se rolna crne kose...

Uhvatila je za ruku njenog muža. Ljiljana se sva ohladi. Grlo joj se steže. Trudila se da vidi nije li to neka od ličnosti koje poznaje. Vera, ona nastavnica, Dara ili Tatjana? Ne, nije bila nijedna od njih... Zašto se ne okrene da joj vidi lice? Obuze je srdžba pomešana sa patnjom. On zna da ga ona čeka, a razgovara sa tom devojkom. Smejao se i gledao je sjajnim očima. Nikad se na nju nije tako nasmejao... Ne, oni neće imati
života. Sve je uzalud. On nju ne voli više... Pošla je. Bila je uvređena. Nije htela da ga čeka. Iza sebe začu korake.