Milica Jakovljević Mir-Jam: Samac u braku

"Noćas ću se ubiti..."

U autu, Radmilo nežno privuče svoju nevestu. Preko mirisnog mekog krzna, u koje je utonula njena ljupka glavica, tražio je njen rumeni obraz i udisao miris plave kose. Prođoše jednom uzanom ulicom od stanice, sa nekim razvaljenim ogradama i nekoliko jednospratnih kuća. Na drugoj strani, na sivkastom nebu sutona, ocrtavao se dimnjak fabrike ili mlina. Zaviše drugom ulicom, protutnjaše preko mosta i izađoše u lepu, široku ulicu.

- Ovo je glavna ulica. Čaršija.

Ona je stegnuta srca gledala ovu nepoznatu tuđu varoš.

- Vidiš, ima ovde i korzo! - govorio je, držeći je za ruku.

- Vidim. Svuda šetaju...

Roletne na dućanima su se spuštale. Zadocnele mušterije još su se zadržavale u trgovini. Bioskopski plakati, sa slikama ogromnih glava, visili su pred jednom kafanom.

Dućani, knjižara, jedna modna radnja, apoteka. Nekoliko višespratnih zgrada stršale su kao osmatračnice. Uđoše u drugu ulicu. Visoka, lepa crkva s kupolama i velikom portom. Jedna zgrada sa puno anđelčića na fasadi. Kuće sa baštama. Prazan plac. Grnčarska radnja, a nad njom stanovi sa zavesama.

Druga jedna fasada od nekoliko prozora. Do nje kućerak, izvučene strehe. Sve je drukčije: kuće, fasade, bašte, ljudi... Drugi život. Palanački. Ona uvuče glavu u krzno, da bi pobegla od muževljevih poljubaca. Ali on ume da pronađe njen obraz, njenu kosu, on sav drhti od ljubavi a ona drhti od užasa pred ovim nepoznatim čovekom.

- Evo naše kuće!

Auto stade. On iskoči da joj pomogne. Jedna sijalica je osvetljavala kuću. Pet velikih prozora sa ulice. Svetlost je gorela iza svih prozora, ali su zavese bile spuštene. Radmilo je sav uzbuđen. Izvodi je iz auta. Tako bi je uneo u kuću na rukama. Jedan prozor do njihove kuće naglo se otvori. Izviri devojčica krupnih crnih ooiju. Jedna vitica joj pade niz rame i zanjiha se preko prozora. Radmilo je i ne vide i ne pozdravi. Uhvati ispod ruke mladu nevestu, da je uvede u kapiju. Služavka im je trčala u susret. Preko puta se na prozoru pojavi još jedna ženska glava. Neki par zastade na ulici, da ih vidi. Otvori se naglo i prozor na kućerku sa strehom. Preko plota izviri čupava glava.

- Moja gospođica, moja mala gospođica Ljiljana! - uzbuđeno je govorila služavka. - Još ne mogu da vam kažem gospođa Ljiljana.

Ljiljana se nagne i poljubi u obraz tu dugogodišnju služavku svoje tetke, koju je znala još u detinjstvu, a ona je uvek govorila da će doći da vodi kuću maloj Ljiljani kad se uda.

Uzbuđena nežnom pažnjom mlade, Julija je zagrli, poljubi u obraz, izbrisa suze, rukova se i sa mladim čovekom, pa potrča ispred njih da otvori vrata.

Mlaz svetlosti iz velikog predsoblja, sa garniturom od trske, pade na stepenice i malu verandu sa staklenim krovom. Ljiljana pođe s mužem uza stepenice. On joj obgrli stas i zastade časak na terasi da joj pokaže baštu sa rascvetalim drvećem.

- Pogledaj, Ljiljana, baštu. Vrlo je lepa!

- Oh, tako je divno, gospođo, u toj bašti! Pravi mali park! - divila se i Julija. – Ima malina, pitomih jagoda, ribizli, kajsija. Sve sam obišla. Sutra tek da vidite tu lepotu!

- Vrlo je lepa! - govorila je Ljilja nesvesno, sa onom istom jezom, rasejana, ne videći ništa do ovog crnomanjastog mladića, čija joj je blizina ulivala strah.

Kroz dvorište do njihove kuće dotrča krišom ona ista devojčica s dugim viticama, nasloni se uz ogradu iza jednog žbuna da vidi tu lepu Beograđanku koja joj otela čoveka o kome je isplela svoj najlepšli san. Oči male Tatjane bile su suve, grozničave, pune bola, široko otvorene, u grlu ju je nešto stezalo, bila je očajna, izbezumljena, nesvesna svojih postupaka. Zaboravljala je sve roditelje, školu, drugarice. Jedna misao je uništavala sve u njoj. Gledajući tu plavu, lepu devojku, gotovo devojčicu, na terasi pokraj njenog Abisinca, tog divnog, gordog, karakternog mladića, šaputala je: Noćas ću se ubiti! Noćas se moram ubiti!