Milica Jakovljević Mir-Jam: Samac u braku

Ljubavna ispovest nepoznate devojke

Prošla je nedelja dana od te večeri, kada je Radmilo ostavio Ljiljanu onako zapanjenu i otišao od kuće. Plakala je dugo te noći i najzad zaspala. Posle je hladno o svemu razmišljala. Trudila se da bude fina i pažljiva žena, ali nije više pokušavala da dođe do srdačnog odnosa među njima. Po prirodi ponosita, nije htela da pokaže kako je nesrećna. A tih dana je strašno patila.

Po ceo dan je bila u mislima s njim analizirala ga je kao kakav naučnik.

Objašnjavala je na razne načine njegovo čudnovato držanje i ravnodušni odnos prema njoj. Najpre je mislila da je probijanje kroz život moralo ostaviti tragove grubosti
i surovosti u njegovoj prirodi. Sam, bez porodice, nije imao prilike da postane nežniji. S vremenom je shvatila da nije to razlog njegove hladnoće. U njegovom ophođenju prema njoj osećala se katkad dirljiva nežnost. Shvatila je da je njegov život bio vrlo naporan.

Svojim trudom on je došao do položaja i zauzeo lepo mesto u društvu, što mnogi stiču protekcijom. Njegova osetljivost je velika, ali prikrivena. A ona, Ljiljana, prve večeri ga je povredila. Njene reči su bile sušta svirepost: Ti nisi niko i ništa! Oh, kako bi ona sada rado iskupila te reči svojom nežnošću, maženjem, milovanjem, ljubavlju. Šta bi dala da on može zauvek zaboraviti te reči!

Ali, on neće da ih zaboravi. Zašto? To je mučilo Ljiljanu. Možda taktično čeka da istekne dogovoreno vreme, pa da se rastanu možda je ona nesvesno probudila u njemu ljubav prema nekoj drugoj devojci, koja mu je bliža i poznatija...

Takva razmišljanja izazvala su u njenoj duši patnju, pa čak i ljubomoru.

Zavirivala je u svaki kutić njegove sobe ne bi li našla ma šta što bi joj razjasnilo njegovo držanje. Sve joj je bilo drago u toj sobi. Bila je tako uredna, svaka stvarčica na
svome mestu.

Nije hteo da premešta ono što bi ona namestila sve je bilo tamo gde ga je ona stavila. Otvarala je fiočice njegovog pisaćeg stola, zavirivala u svaku. Sve su bile uredne, nigde ništa ispreturano. Samo je jedna fioka uvek bila zaključana.

Povuče je jedno jutro, ali ne mogade da je otvori. To je zainteresova. Poželela je da vidi šta je unutra. žensko ljubopitstvo ume da smisli lukavstvo da dokuči tajnu ako bi
izvukla gornju fioku, videla bi sadržaj donje! Tako je i učinila. Izvuče gornju fioku i spazi u donjoj, zaključanoj, jednu kutiju. Uze je brzo... Otvori.

- Pisma! - iznenadi se. Ženski rukopis. Tabaci hartije bili su složeni jedan na drugi.

Čitava sveščica! Ovo njemu piše neka devojka! Uze tabačiće. Ispade jedna sličica.

Čudnovata fotografija samo odsečena usta sa neke slike, sa jednim malim mladežom više gornje usne.

Tatjana nema mladež - pomisli Ljiljana. - Nema ni gospođica Dara.
Ovo je neka sasvim druga ličnost...

Ostavila je brzo kutiju, onako kako je stajala. Uzela je pisma, zatvorila fioku i otišla da čita u spavaćoj sobi. Bilo je tek četiri posle podne. On neće još doći.

Zaključala je vrata predsoblja, da je ne bi iznenadio, i počela da čita:

Večeras je praznik u mojoj duši. Pišem vama. Rešila sam da zavirim u svoja
osećanja, da se ispovedim samoj sebi. Da li ću Vam ovo poslati? Ne znam. Ne smem o tome da mislim. Ali tako je lepo razgovarati i sa samim sobom o Vama... A ja sam po ceo dan u mislima sa Vama. Pričam Vam, saopštavam Vam svaku i najmanju radost, svoje
planove o budućnosti i sve sitnice koje sačinjavaju život jedne devojke. Čini mi se da me slušate. Vidim Vaše velike tamne oči, sjajne i inteligentne. Vidim u njima čitav svet, ceo jedan život rada, borbe, uspeha. Vi ste uvek izazivali divljenje u meni. Divila sam Vam se još kao gimnazijalka, kad sam prolazila pokraj Vaše kancelarije. Sa kakvim sam samo ushićenjem očekivala taj trenutak da prođem ono nekoliko koraka ispred Vašeg prozora! Vi me niste ni zapažali, niste znali kako ludo kuca jedno malo srce za Vama, kako Vas obožava i koliko Vam se divi.