Milica Jakovljević Mir-Jam: Samac u braku

Jedna nervozna noć

Ljiljana je skrušeno sedela u fotelji još uvek odevena, u svojoj plavoj svečanoj haljini. Smeh, žagor, nova lica i predstava, potisli su bili njena teška preživljavanja, a sad je opet ostala sama sa sobom i svojim mislima. Mučilo ju je i tištalo poniženje! Momčilo ju je ponizio pred njenim mužem, predstavio je kao običnu devojku. I to što ju je tako unizio, što je i danas došao ne da iskaže bol što se ona udala, već želju da ovlada njome, dakle samo iz pohote, dovodilo ju je do besa. Ona je gazila svoje uspomene i počela da se gadi na njegovu ljubav. Koga je ona to volela, šta je volela? Njega, ili svoje iluzije o njemu? šta je sadržavala njena tuga i očajanje za njim? Je li joj on ostavio ikakve lepe, nežne, svetle, idealne uspomene? Je njegova ljubav bila ono isto što i njena? Ne! On je voleo na drugi način sebično, uobraženo, cinično. Ništa nije bilo istinito u njegovoj ljubavi, sve je bilo obmana. A ona je uveravala sebe da je ta obmana istina, održavala ju je, bila začarana, kao pod hipnozom.

Danas je on izgubio moć hipnotizera, ona ga je prozrela do dna i zgadila se i na njega i na poniženje koje joj je pričinio pred mužem. Živela je u vlasti uspomena, koje sve više muče što su dalje. Ali danas je taj čovek sam zgazio uspomene i osvestio je. Stresla se. Osetila je strah i bol što je sad muž može još više mrzeti i prezirati.

- Ne mogu, ne mogu ja ovo izdržati! - šaputala je. - Hoću da se objasnim s njim... Moram!

Izišla je i lagano kucnula na njegova vrata i, ne čekajući odgovor, ušla. Spazila ga je kako leži na sofi i posmatra jednu žensku fotografiju. Trgnuo se kad je ušla i odmah stavio fotografiju u džep. Ona je osetila kako su joj se ruke najednom ohladile. On gleda neku ženu... On voli...

- Šta ste hteli, Ljiljana?

- Htela sam... jednu knjigu da uzmem...

- Šta će vam sad knjiga? Zašto ne legnete. Dockan je već.

- Ne spava mi se... Pročitaću nekoliko strana.

- Izaberite, - reče on hladno, uze cigaretu i zapali. Ona priđe biblioteci i uze jednu knjigu.

Stajala je nasred sobe i prelistavala knjigu. On je ćutao i posmatrao je. Jedna bora mu se ocrtavala na čelu.

- Radmilo, ja znam, vi me sada još više mrzite. Imate o meni najgore mišljenje. A ja nisam takva... Meni je teško... - glas joj se prekide.

- Šta vas ima da interesuje šta ja mislim o vama! Od prvog dana vas se nisu ticala ni moja osećanja, ni moje mišljenje... Ne mogu misliti o vama ni bolje ni gore nego onako kako ste sami želeli.

- Ja sam svesna svega što sam vam učinila. Osećam i koliko sam vam bola zadalala ali hoću da mi verujete da sad mrzim onog mladića. On me je ponizio!

- I vi patite zbog uvređene sujete, ili zbog toga što on nije bio mnogo ucveljen što ste se vi udali?... Ostavite sva ta uzrujavanja. Danas ste dosta plakali zbog njega. Bolje da Iegnete!

Ona oseti njegov hladan, neumoljiv glas, u kome nije zatreperio ni jedan ton nežnosti.

- Nije to kod mene sujeta, nego mržnja prema čoveku zbog koga sam uništila sav svoj život.

- Kako najednom toliko da ga mrzite?! Ostavite, Ljijana, te razgovore. Kad se ispavate, opet ćete ga voleti.

- Radmilo, zašto tako govorite? Budite iskreni. Nisu to vaše prave reči. I zašto mi neprekidno govorite vi? Recite mi ti! Boli me svaka vaša reč.

- Boli vas? Kako ste samo osetljivi! Jeste, svi su mi vaši pričali da ste fina i osećajna devojka. Kako vas ta vaša osetljivost nije opomenula one prve večeri da, možda, i u meni ima iste takve osećajnosti?