Note ljubavi

05: "Tko je Aida?"

NATHAN BENNETT

"Bennett, jedan. Opet."

Suzdržao sam psovanje za sebe te poraženo bacio kemijsku na stol. Jebena matematika i jebena matematička indukcija. Zurio sam u crvenu jedinicu psujući u sebi mater profesoru što ne zna objasniti baš ništa. Upravo zato i markiram, što znam da neću skužiti čak i da pokušam.

"Stari", šapnuo mi je Dan koji je sjedio u zadnjoj klupi iza mene. "Nate, dobio sam tri!"

"Kako si ti dobio tri, a ja jedan?!" prasnuo sam na njega, ignorirajući profesorov upozoravajući pogled.

"Oh", odvratio je, "Aida mi je sve objasnila. Mogao bi ju i ti pitati."

"Tko je Aida?" namrštio sam se.

Mrak mi je pao na oči kad je prstom pokazao prema smeđokosoj djevojci u drugoj klupi koja je nešto objašnjavala Amandi. Okrenuo sam se nazad prema njemu i odmahnuo glavom. "Nema šanse."

"Zašto ne?" zbunio se. Protrljao sam oči i uputio mu 'bolje da ne znaš' pogled. Samo je slegnuo ramenima i nastavio se diviti svojoj trojci. Budala.

Ponovno sam pogledao prema djevojkama u drugoj klupi na suprotnoj strani učionice i proučavao Aidu. Nikada ju prije nisam stvarno zamijetio, samo bih ju vidio u prolazu kako Danielu rješava zadaću. Jedino što je čudno jest to da je se sjećam.

Nisam siguran što bih rekao za nju. Ona i Amanda činile su se kao potpune suprotnosti sada kada sam ih gledao kako sjede jedna do druge. Amanda je imala dugačku, valovitu plavu kosu i kratku suknjicu. Imala je skoro tonu šminke na licu i usku majicu do pupka.

A Aida? Ona je imala neku užasno široku duksericu i neke čudne traperice. Kosa joj je nemarno bila podignuta u rep, kao da je ovoga jutra ustala prekasno i nije imala vremena spremiti se. Lice joj je bilo bez trunke šminke i to me veoma začudilo. Mislio sam da sve djevojke njenih godina nose makar malo maskare ili pudera. Ona je očito bila veoma drugačija.

Njena glava iznenada se okrenula prema meni i, začuđujuće, njene tamno smeđe oči me prkosno pogledale. Iznenađeno sam raširio oči. Od takve sam djevojke očekivao crvenjenje i posramljeno spuštanje glave. Ali ne, ona se visoko podignute glave okrenula natrag prema profesoru, pozorno ga slušajući. Kada sam se bolje zagledao, ipak sam ugledao crvenjenje koje je ona rukama pokušala sakriti.

Bezobraznica. Iako veoma neprikladno u ovome trenutku, ako sam ja njoj seronja, ona je meni bezobraznica.

Odmahnuo sam glavom i ponovno spustio pogled na svoju jedinicu, koju je profesor vjerojatno namjerno napisao preko cijele stranice. Moram ovo ispraviti što prije.

Još sam jednom prebacio pogled na bezobraznu, iritantnu brinetu i odlučio po prvi put pregaziti svoj ponos i kad završi sat pitati ju za pomoć.

* * *

Koračao sam krcatim hodnikom, tražeći djevojku prevelike dukserice i ružnih hlača.

Skraćeno, iritantnu bezobraznicu čije mi je znanje matematike sada bilo neopisivo potrebno.

Ugledao sam ju i brzim korakom došao do nje. Pričala je s nekim štreberom dok je on cijelo vrijeme klimao i gledao u nju izgledajući kao da je ne sluša. Njegov izraz lica i pogled u očima mi je nekako govorio da zamišlja njih dvoje kao par i, iako joj nisam vidio izraz lica, mogu se kladiti da ona to uopće ne primjećuje.

Stao sam iza nje kada je štreber otišao i naslonio glavu na ormarić pored. Leđima se naslonila na ormarić i čitala nešto u bilježnici. Lažno sam se nakašljao. Pogledala je u mene i podignula obrvu.