Miris Cigareta

1. Chapter

Hej dragi moji! Posle duže pauze vratila sam se na Wattpad i odlučila da ponovo objavim jednu od mojih najuspešnijih priča. Takođe, počela sa sa novom pričom ,,Samo tvoja" pa možete baciti pogled.

U kartonsku kutiju pakujem i poslednji preostali predmet sa police. I ona će uskoro nestati sa zida moje bele sobe. Uskoro ću i ja nestati odavde. Naša kuća ostaće ovde kao i uspomene koje me za nju vezuju.

,,Abigail!?" Čujem glasno dozivanje svog imena. Pogledam svoju, sada već praznu sobu i oči me na tren zapekoše. Ove suze u mojim očima nisu zbog prijatelja koje ću za svega pola sata napustiti. Ne, za moje suze krivo je ovo mesto. Moja četiri zida koja kriju toliko toga. Zvuči čudno, ali ja i jesam čudakinja. Devojka koja je jedinu utehu nalazila u svom malom svetu mašte.

Na rame okačim svoju crnu torbu i izađem. Koračanje ovim stepenicama sada izgleda tako drugačije. Toliko sam se puta ovde igrala, padala, a sada kao da sam prvi put tu. Sve je čudno.

,,Jesi li uzbuđena?" Mama me kratko zagrli ne skidajući veliki osmeh sa lica. Izgleda da su svi srećni zbog preseljenja. Svi osim mene.

,,Iskreno, ne." Kažem i popravom kaiš svoje torbe pa pogledam u naslagane kartonske kutije.

,,Abigail, razumem da ti je teško što ostavljaš prijatelje, ali...." Prekinem je, ova žena ne zna šta priča.

,,Oh, mama, i sama znaš da nisam imala prijatelja ovde." Odbrusim ljutito. Znam da će zvučati jako loše, ali zapravo sam mrzela sve u svojoj školi. Dobro, ne sve, ali većinu. Imala sam prijatelje, ali ne prave. Družila sam se, izlazila sa njima... uvek sa velikom dozom opreznosti. Tinejdžeri su zaista čudni stvorovi, mislim i na sebe. Uvek sam bila svesna toga da čim se okrenem pričaće svašta. Ne samo o meni, svi smo imali taj problem. U srednjoj školi je, nadam se, drugačije.

,,Pozdravićeš se sa njima?" Pogledom mi pokaže na par prijatelja ispred kuće. Iskreno, možda ovaj odlazak i nije tako loš. Nema više ratovanja sa moronima. Samo se nadam da me neće dočekati još veći tamo.

,,Da." Izađem iz kuće i ostavim torbu na zadnje sedište automobila pa se uspravim i stanem pred društvo.

,,Nedostajaćeš nam Abi!" Vrisne Sarah i čvrsto me zagrli, a zatim i svi ostali.

,, I vi ćete meni." Ma kako da ne. Mislim da mi se ovo sve više čini kao dobra ideja. Napokon bežim odavde. Tamo me niko ne zna i sve ću krenuti iz početka, onako kako valja.

(...)

Nakon što sam se pozdravila sa svima i prolila najlažnije suze u životu, napokon smo krenuli. Naš novi dom nije se nalazio u drugom delu grada već države. Velika promena, zar ne? Iskreno, iako sam na početku bila tužna zbog preseljenja, sada mi je zanimljivo. Jedva čekam da stignemo, nestrpljiva sam, nešto mi ne da da mirno sedim u sedištu automobila. Što smo bliže, moje uzbuđenje je veće.

Možda se ovaj dan i ne završi tako loše.

Našu novu kuću videla sam samo na slikama. Bela prizemna kuća sa potkrovljem koje sam ja već rezervisala za sebe. Prosto obožavam sobe u potkrovlju. Koliko sam uspela da primetim, okolo je dvorište prekriveno travom i cvećem. Izostavimo cveće, moja majka ne bi mogla da čuva nacrtanu patku, a kamoli cveće kome je potrebna pažnja.

Nasmejem se na sopstvene misli. Jadna ta patka...

Ok, moram da prestanem. Iz džepa torbe izvučem slušalice i pažljivo ih raspetljam. Nikad mi neće biti jasno kako se ovako umrse... kao da čuvam krave po džepovima. Svaku polako namestim i pustim muziku. Pojačam je do daske i naslonim glavu na prozor. Već zamišljam moju milu mamu kako prevrće očima zbog preglasne muzike koju, uprkos slušalicama, i ona čuje.

(...)

,

,Abi." Čujem slabašno dozivanje svog imena a zatim i kako mi miluju ruke. ,,Hajde Abi, stigli smo." Shvatim da ovo nije deo sna i pokušam da otvorim oči. Preumorna sam.

Izvadim slušalise i telefon odložim u torbu pa izađem napolje. Već je mrak. Zaista smo dugo putovali. Podignem ruke u vis te se protegnem uz ispuštanje čudnih zvukova. Protrljam oči a zatim pogledam oko sebe. Potpuno sam dezorjentisana.

,,Momci iz agencije će malo kasniti, gužva je u saobraćaju." Kaže moj otac. To bi značilo da smo ovde,u novoj kući, bez ikakvog nameštaja. Zanimljivo.

,,Misliš ds će brzo stići?" Upita mama a on joj klimne glavom. ,,Pa, dok ih čekamo možemo da obiđemo kuću." Predloži ona i ja se složim.

Pošto iskreno ne znam gde se trenutno nalazim, pogledam njih dvoje i krenem iza. Ispred sebe ugledam veliku belu kuću koja je uživo lepša nego sa slike.

Kameni putić koji preko trave vodi do ulaza oivičen je svetiljkama koje daju otmenost ovom pogledu. Okrenem se i pogledam ostale kuće koje nisu ništa manje lepe od ove. Dopašće mi se ovde. Nadam se da su devojke, ako ih uopše i ima u ovom naselju, normalne, ili bar poput mene.

(...)

Nakon što smo obišli manje interesantne delove, tipa, kuhinju, kupatilo, došli smo do moje sobe u potkrovlju.

Sreća pa sam jedinica, inače bih ubila da mi neko zauzme ovo savršenstvo. Sve je belo. Soba prostrana i nekako umirujuća na prvi pogled. Veliki krovni prozor mi oduzima dah. Moje stvari će se savršeno uklopiti ovde. Jedva čekam da raspremim sve i uživam u svom raju.

Nažalost, neću imati puno vremena za uživanje ovde. Raspust je zvanično gotov sledećeg ponedeljka. Za tačno nedelju dana biću u srednjoj školi. Bože, da li je to moguće?! Ja, Abigail Facinelli, sada sam srednjoškolka. Sebi sam još uvek neko dete koje nije dovoljno sazrelo za tako nešto... Jedva čekam da krenem, a sa druge strane, strah me ubija.

Imam čudan osećaj da će ova godina biti jako posebna...Osećam se poput glavne glumice nekog tinejdžerskog filma.